Spider i free cell su kod mene na poslu najpopularniji, a verujem da je tako svuda gde neko nešto čeka uz kompjuter. Samo jednom sam otvorila spider u sve četiri boje, obično ga igram sa dve, a free cell je izazovan zato što je svaka partija rešiva i uopšte ne zavisi od podele karata koja vas je zadesila. Na ovaj način verovatno svi igramo karte. Još je i dosta upražnjavan poker preko neta, čak toliko da se internet pokeraši, koji igraju pod šifrom, odnosno pseudonimom, sreću i upoznaju na godišnjim skupovima.

Ko još stvarno igra karte i još da nije tablić?

Poslednji put sam imala ravnopravnog partnera u kanasti još za vreme bombardovanja, kad su ljudi vreme uzbuna provodili u podrumima ili u komšiluku, uglavnom okupljajući se i družeći se dokono. Danas se dokona druženja odvijaju preko Facebooka i Skypea, stvarno ne znam da se neka ekipa sastaje da bi igrala neke karte.

Pre dosta godina, moje društvo je organizovalo turnire u preferansu. Gledala sam kako igraju vešti igrači i kako početnici uče i usavršavaju se. Nezgodan broj tri je potreban u preferansu, a kad je igra duga i napeta, u trenutku kad neko pogreši, a neko poentira zbog nečije greške, ljudi umeju da sve shvate suviše ozbiljno i da se posvađaju.

Nikada nisam naučila preferans, zato što nisam htela da se nađem u ekipi sa svojim tadašnjim dečkom i da se svađamo, kao što se svađao jedan drugi par, koji je redovno igrao. Zato sam njega naučila kanasti i umeo je odlično da igra. Najbolje partije su bile one gde je rezultat stalno bio tesan i neizvestan, sve do odlučujuće partije. Često smo igrali kanastu, jer ona može udvoje, a kad smo imali društvo, igrali smo i remi. Volim i remi, on je donekle nalik kanasti i isto je najbolji kad svi igrači usklađeno gube i pobeđuju i kad je razlika u rezultatu mala i neizvesna do kraja.

Kasnije sam imala još jednog učenika u kanasti, sa kojim sam takođe igrala i remi, ponekad. Više puta smo se svađali zbog karata, odnosno, on se strašno ljutio na mene, govoreći da sam nemoguć protivnik. Zapravo je suviše ozbiljno shvatao kartanje i nije mogao da smisli moje šegačenje i likovanje kad pobeđujem.

1l094L0leO3L 1330080 PL Ko još igra karte?

Koju igru ti igraš?

Takođe, burno reagujem i kad gubim, ali igra treba da bude takva, strastvena. Da te obuzme, angažuje i zabavi, da se zaboraviš i da uživaš i kad gubiš i kad pobeđuješ. Važna je dobra, napeta igra, u kojoj daješ sve od sebe, a zapravo se ne primaš tako da poveruješ da ta igra stvarno dokazuje tvoje sposobnosti ili dostojanstvo ili ne znam šta. Igranje karata je isto kao đuskanje. Baciš se u to i polomiš se i preznojiš skakućući, vrteći se i uvijajući najbolje što znaš. Srcem, amaterski.

Oni što najviše uživaju u igri, najmanje se primaju na nivou ega, oni razumeju duh i svrhu igre, oni se vesele i zevzeče i izazivaju protivnika kad pobeđuju, a proklinju ga, glasno negoduju i psuju kad gube – samo se nijednog momenta ne naljute na protivnika, oni samo prate tok igre i adekvatno reaguju.

Mene prati igračka karma – sve što sam izbegla sa dečkom sa kojim nisam htela da se poduhvatim preferansa, nadoknadila sam sa drugim dečkom, na običnom remiju.

Zašto je nemoguće i nepodnošljivo razvaliti bulju nekome sa tri super-handa zaredom i izjaviti kako je to zato što prosto cepam remi, odlična sam, najbolja? Krhki ego je taj koji ne može da podnese takvu vrstu izazova, a to verovatno ima veze sa onom čuvenom psihološkom stabilnošću koju imaju dobri igrači bilo čega i koji umeju poraz da preokrenu u pobedu.

Nedostaju mi duge i napete partije karata, nedostaje mi dobar suigrač, neko ko je u stanju da me ispraši i da uživa u svom umeću, jednako kao što je u stanju da kad je pobeđen kaže: Bravo, majstore, a odmah zatim hoću revanš.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice