Na drugom spratu naše zgrade živela je Ljupka. Bilo joj je 70 godina i društvo su joj pravili papagaj Vićentije i pet mačaka. Vića je redovno kakio po našim petunijama, a žalbe nisu dopirale do Ljupke, jer je dane provodila utapajući tugu u uspomenama i jermenskom konjaku. Jednog dana smo je uvelu i izgubljenu u prošlosti ispratili na večni počinak, a ja sam se tada setila šta mi je rekla kada smo poslednji put izbacivale mačiji izmet iz njenog doma za šta sam uredno dobijala kutiju ratluka.

“Zapamti, strašno je napustiti ovaj svet kao baba-devojka!”

Onda mi se ova izjava nije činila bitnom. Međutim, ubrzo je došao trenutak da je demantujem.

To je druga najstrašnija stvar na svetu. Prva je udati se pre svih drugarica.

Priznajem, omaklo mi se. Nije da nisam razmišljala o svom venčanju kao klinka, o haljini poput torte sa previše šlaga i… pa uglavnom o haljini i bez obzira na to što nam je matičarka uvalila reči Duška Radovića nakon trominutne ceremonije uz opasku: “Evo vam, deco, pa vi to fino iščitajte kad dođete kući”, sve je bilo poprilično bajkovito iz ugla ove ostrašćene sarkastičarke. To je bila jedna od životnih zakonitosti uživo, kada je loše, uvek može da bude i gore, a kada je dobro, onda se uštinete, jer je bolje od onoga što ste zamišljali. Đavolski dobro.

Dane euforije, želja, čestitki i pozdrava smenila je surova administrativna realnost. Zbog promene prezimena su me vratili jednom iz Doma zdravlja sa temperaturom od 39 C, sa ispita nateravši me da zbog dodatnih 10 slova izvadim novi indeks i platim simboličnu cifru šalterskog pečatiranja jedne strane, a onda su me i odbili na dva konkursa za posao, uglavnom žene i uglavnom nakon pitanja da li planiram potomstvo. Planiram. Kada? Ne znam, o tome ću pričati sa suprugom, a ne sa potencijalnom šeficom, sadistom. Čast da me nokautira imala je dugogodišnja drugarica Lena brbljajući o sinoćnoj svirci. Slušala sam je sve dok mi nije sinulo da smo odlazak na tu svirku planirale mesecima unazad i da je trebalo da mi javi vreme i mesto, što ona, očigledno, nije uradila.

– Što me nisi zvala čoveče?

– Čkoma, ti ionako ne bi išla. Sad si udata – reče ona kao da čita spisak za “Maxi”.

Ček’ ček’, koči.

– A –ha. Ti si svesna da udaja i lobotomija ne idu ruku pod ruku?

 Ko prvi matičaru – magarac

Udaja i lobotomija ne idu ruku pod ruku

Promrmljala je neko jadno izvinjenje na kafi uz šampitu, prihvatila sam, ljudski je grešiti, a bogami i udati se. Međutim, i posle izvinjenja i svih zavrzlama koje sam imala danima nakon venčanja, čiji su vinovnici bile žene, nisam mogla a da se ne zapitam da li smo normalne ili je jednostavno u biti ženskog bića stršljenstvo prema zauzetim curama? Majstori sabotaže su opštili sa mnom tih dana. Uračunljivost = nula.

Šta sam mogla da očekujem?

Ako me je devojka sa kojom se družim godinama unazad svojevoljno gurnula u tabor “Otpisanih” samo zato što sam stavila potpis na parče papira, šta mogu da očekujem od drugih? Ništa mi nije bilo jasno, i dalje sam bila ona ista Jelena, samo više nisam živela sa mamom i tatom.

Eh, a onda sam prestala da tražim grešku u sebi.

Želja za spajanjem sa prosečnim testosteronom na dve noge datira iz vremena Adama i Eve, zbog ljubavi, produženja vrste, ma koječega… To nije izmislila Keri Bredšo (Carrie Bradshaw), a ni moja baba Rajka iako je uživala u tome da je deka štipne za guzu dok razvija kore za gibanicu. Keri je pokušala tu ljubav koju možete deliti samo sa nekim od krvi i mesa da usmeri ka cipelama koje i nisu neko društvo za smaračke ljubiće sa Hjuom Grantom (Hugh Grant) i kokice. Vlade Divac i Keri Bredšo su napravili greške u koracima. On na SP u basketu ‘86, a Keri onda kada je na najpredvidiviji mogući način završila sa Zverkom, cmačući se ispred Ajfela i tako ostavivši svoju single & fabulous filozofiju u prvoj sezoni.

Krajnje je vreme da razbijemo predrasude duboko ukorenjene u DNK kodu našeg naroda, a tiču se bračne/vanbračne zajednice koja se često poistovećuje sa zatvorom. Verovale ili ne, danas postoje muškarci koji vam neće meriti vreme kada izađete sa drugaricama, nego će džentlmenski doći po vas, u četiri ujutru, zato što su vas nažuljale cipele. Postoje, takođe, muškarci koji ne očekuju redom: supu, rinflajš i ren, meso i krompir i princes krofne. Muškarci koji bolje kuvaju od vas. Zajednica nije kampovanje nad šporetom i džonjanje nad daskom za peglanje. Ona je kompromis, ljubav i nadajmo se jednog dana deca. Mnogo dece. Možda ne fudbalski tim, ali svakako jedan dobar tim za stoni tenis.

beba tekst Ko prvi matičaru – magarac

Jednog dana...

Ljubav je nešto najstrašnije što može da vam se desi, ludo i može biti opasno po zdravlje. Istovremeno, ljubav je najbolja spletka koju će vam život napraviti. Proći će, a i vi sa njom, kroz razne faze, od one u kojoj se krešete kao zečevi i skakućete okolo kao Bambi mirišući cveće, do faze kada ste jedno drugom potrebni, da se samo držite za ruke, utešite jedno drugo, prinesete lek. Odluka da sa nekim provedete život je jedna od najvažnijih koju donosite tako mali i nevažni na ovom planetoidu broj… ko zna koji.

Zato se neću izvinjavati zbog odluke da postanem nečija žena, supruga i prijatelj. Neću dozvoliti diskriminaciju zbog toga što imam dva prezimena i zato što delim postelju sa čovekom kojeg volim.

Zato tražim pravdu za zaljubljene magarce, ne zato što nisu znali u šta se upuštaju nego zato što su se usudili da vole.


Jelena Tanović je kao pukovnik Aureliano Buendia iz Markesovih “Sto godina samoće”. Ratuje, najčešće sama sa sobom. Voli svoju porodicu najviše na svetu. Jednog dana će imati svoj vinograd, kuću od kamena i živeće pored mora, a u predvečerja će unučićima čitati svoje priče. Veruje u jednostavnost života. Veruje u dobro u ljudima.

Editors choice