Zamoliću vas na početku teksta da svi minutom ćutanja odamo poštu demokratiji.
…
Slava joj. U nekom drugom životu.
Posle duge i teške bolesti – uspona, kada se činilo da jača i da su izgledi da će preživeti veliki, padova i amputacija (kada se činilo da će ipak preživeti, pa makar i bez mozga, preobraćena u bolu srca i duše zbog nenadoknadivih gubitaka), poslednjih godina živeći oslonjena na nevešto sklepane štake i ostala veštačka pomagala, već je odavala izgled zombija, mrtvog konja, ili kako već to zovete. Ali reagovala je. Mrdala. Izbegavala samoubistvo i eutanaziju, da bi eto, umrla prirodnom smrću.
Nakon otkazivanja parade ponosa, zato što država ne može da garantuje bezbednost skupa, svaki naredni dan posle nedelje 2.10.2011. godine samo je pomen. Parastos zakonima o ljudskom pravu, poštovanju različitosti i ostalim proevropskim budalaštinama koje smo morali da imamo ako smo hteli demokratiju. Hteli smo? Samo smo usput zaboravili zašto. A kako, to, izgleda, nikada nismo ni znali.
U prvim zvaničnim danima povratka u srednji vek (odavde mogu da namirišem lomaču), pripremite se dobro, srčani individualci, bezglavo glasačko telo i ostali živi organizmi u zemlji Srbiji. Udahnite poslednje ostatke svežeg vazduha onoliko koliko može da vam stane u pluća, jer se bliži vreme kada ćemo disati onoliko koliko nam stane u boce koje će nam deliti posle popisa.
Ponesite sa sobom viziju i ne zaboravite da se sve vraća i da vreme ide spiralno, kružno i višedimenzionalno, te će se možda nešto od zajedničke energije sposobnosti da zamislimo ono što smo izgubili u nekom preseku vremena i materijalizacije steći negde…
Na kraju ovog teksta, molim vas da pročitate uputstva, a zatim zažmurite i snažno zamislite:
Premijera Đinđića, osmehnutog i punog one smelosti i samopouzdanja zbog kojih smo mu verovali i koje od tada u državnih predstavnika ne videsmo, kako korača na čelu parade ponosa, kao da je to njegova dužnost i svojim primerom postiđuje puritance i nasilnike, spajajući nespojivo samo svojim osećanjem dužnosti da sprovodi demokratiju kojoj se zakleo.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
