Prolećna styling formula: Hrabri printovi i jarke boje

„Sve što možemo da zamislimo je stvarno“: U čemu se krila inspiracija i genijalnost Pabla Pikasa?

Definicija sreće: Kako da zasijaš svojim unutrašnjim sjajem?

Ponosna na svoju jedinstvenost: Da li znaš koji je tvoj faktor?

Misliš da je chic fashion business look nedostižan? Razmisli još jednom!

Da, Yes, Oui, Sì! Usuđuješ li se da kažeš „Da“ i budeš ženstvena i strastvena u svakom trenutku? (Blog)

Wannabe editorijal: The Land of Melancholy

Nova prolećna H&M kolekcija je stigla i ovih 5 komada su apsolutni must have

8 razloga zašto je broj 89 nova senzacija u beauty svetu

Ovo je tajni “trik” Tamare Dragičević za gušću i jaču kosu kakvu svi želimo!

Ko se boji Ponosa?

Ko se boji Ponosa?

Zamoliću vas na početku teksta da svi minutom ćutanja odamo poštu demokratiji.

Slava joj. U nekom drugom životu.

Posle duge i teške bolesti – uspona, kada se činilo da jača i da su izgledi da će preživeti veliki, padova i amputacija  (kada se činilo da će ipak preživeti, pa makar i bez mozga, preobraćena u bolu srca i duše zbog nenadoknadivih gubitaka), poslednjih godina živeći oslonjena na nevešto sklepane štake i ostala veštačka pomagala, već je odavala izgled zombija, mrtvog konja, ili kako već to zovete. Ali reagovala je. Mrdala. Izbegavala samoubistvo i eutanaziju, da bi eto, umrla prirodnom smrću.

Nakon otkazivanja parade ponosa, zato što država ne može da garantuje bezbednost skupa, svaki naredni dan posle nedelje 2.10.2011. godine samo je pomen. Parastos  zakonima o ljudskom pravu, poštovanju različitosti i ostalim proevropskim budalaštinama koje smo morali da imamo ako smo hteli demokratiju. Hteli smo? Samo smo usput zaboravili zašto. A kako, to, izgleda, nikada nismo ni znali.

U prvim zvaničnim danima povratka u srednji vek (odavde mogu da namirišem lomaču), pripremite se dobro, srčani individualci, bezglavo glasačko telo i ostali  živi organizmi u zemlji Srbiji. Udahnite poslednje ostatke svežeg vazduha onoliko koliko može da vam stane u pluća, jer se bliži vreme kada ćemo disati onoliko koliko nam stane u boce koje će nam deliti posle popisa.

Ponesite sa sobom viziju i ne zaboravite da se sve vraća i da vreme ide spiralno, kružno i višedimenzionalno, te će se možda nešto od zajedničke energije sposobnosti da zamislimo ono što smo izgubili u nekom preseku vremena i materijalizacije steći negde…

Na kraju ovog teksta, molim vas da pročitate uputstva, a zatim zažmurite i snažno zamislite:

Premijera Đinđića, osmehnutog i punog one smelosti i samopouzdanja zbog kojih smo mu verovali i koje od tada u državnih predstavnika ne videsmo, kako korača na čelu parade ponosa, kao da je to njegova dužnost i svojim primerom postiđuje puritance i nasilnike, spajajući nespojivo samo svojim osećanjem dužnosti da sprovodi demokratiju kojoj se zakleo.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice