Postoje izvesna licemerna pravila, kojima se rukovodimo, procenjujući dužinu veze i svog angažmana, koja nam diktiraju koliko treba da se trudimo, a koliko da trpimo, pre nego što rešimo da raskinemo. Znate vi o čemu govorim, samo ne volite o tome da razmišljate, jer takve stvari ne priznajemo ni sebi, a kamoli drugima.
Nije to prosto pitanje – ali ni jedno nije, ako ga ne uprostimo. Moral, savest, očekivanja, osećanja, akumulirano nezadovoljstvo, predstava o sebi i slika koju emitujemo u javnost – sve se to prepliće i prožima i mi kalkulišemo.
Prošlo je tri meseca. Niste zadovoljni, ali ne možete da kažete da je veza loša. Seks ste tek nedavno počeli da praktikujete i ne možete baš da pohvalite svog dečka kao ljubavnika, ali daćete mu vremena. A za to vreme ćete se možda prilagoditi njegovom načinu vođenja ljubavi (ako se to tako može nazvati) a možda se i on malo opusti i prepusti i shvati neke stvari, koje ćete mu vi suptilno staviti do znanja. Optimistični deo vas, koji planira da popravi dečka, da ga upristoji i poduči elementarnim stvarima, kao što je ljubljenje, milovanje, nežnost i dodirivanje, rešen je da se strpi, da deluje sistematski, lagano i bez pritiska, o ona istinita osoba u vama ječi od muke. Ona se već smorila, jer zna da nema svrhe pokušavati da nekog popraviš i podesiš, da mu našteluješ frekvenciju, uliješ samopouzdanje i napraviš od njega čoveka. Ne zato što to nije moguće i što taj neko nema materijala i potencijala, nego zato što ionako nećete ostati sa njim. Zašto biste se trudili? Da neka druga sa njim bude srećnija od vas? Pa, to je plemenit zadatak, ali šta ste vi, vojska spasa?
