Zove mene drugarica u pola noći da me obavesti da je našla pravog.
“Jao, Tićo, a da vidiš kakav je, pravi gospodin, pa kad me je pozvao da idem sa njim sutra na večeru, a on, znaš, vozi belu bembaru, sa ko zna koliko konja, mislim, glat bismo mogli 200 na sat, da i ne osetiš, uh, zamisli kakav bi seks imali tamo…“
Brblja li brblja, a ja sam već zakuntala i sanjam nekakve konje – bele, šarene, crne… Ujutro, dok spremam sebi kafu, razmišljam kad je to ženski svet otišao dođavola, pa umesto jednog belog, dobiješ 300 konja koje predvodi jedna magarčina.
Sećam se svojih ljubavnih početaka. Posle neuspele prve ljubavi sa školskim drugom, gde je došlo do bliskog susreta treće vrste, doduše sa popularnom curicom iz odeljenja, odlučila sam da više nikad neću imati momka (kao ono kad obećaš da više nikad nećeš piti alkohol). Dok se nisam spotakla i bukvalno prostrla pod noge jednom od tadašnjih “gradskih šmekera”. Šmeker se nasmejao, ja sam se postidela, i taman negde u pola moje pripreme da otrčim odatle, čujem: “Možemo li da se upoznamo?“
Ih, možemo i da prošetamo, jedemo pečeno kestenje, kupujemo plišane zeke i mede, ljubimo se i td. Ja sam razvila ceo scenario u milisekundi. Romantična po prirodi, sa prelivom od smotanosti. Onda sam žvrljala sam ona krupna srca u spomenaru, bojila ih u crveno i dodavala naša imena. Na velikom odmoru, između dva griza lepinje, punih usta sam objašnjavala najboljoj drugarici “I onda me je on poljufio. Čekaj da progufam. Zamisli to, poljubio me je! Znaš kako je sladak i… “
Taman da ga uporedim sa slatkišem, moja divna drugarica me spopade sa nerazumljivim pitanjem: “Šta on vozi?“. Osećala sam se prilično bedno što ne znam šta dotični momak vozi, a znam koju muziku sluša i šta je u horoskopu. Uopšte nisam imala pojma da bi trebalo da znam šta Šmeker vozi. Godinama mi posle nije bilo jasno kako je neka devojčica od četrnaest godina mogla da postavi takvo pitanje. Ali, kada odrasteš, kaš’će ti se samo.
