Biti umetnik je velika odgovornost, baš kao i baviti se umetnošću u bilo kojoj njenoj interpretaciji. Ako je umetnik nomad koji sledi svoju radoznalost, onda je Dragana Ognjenović zaista jedan specifičan izveštač svakodnevice, sposobna da iz svakog, čak i trivijalnog elementa izvuče priliku za kreaciju.
Tajna
Retko se koji umetnik seća početka posle mnogo godina stvaralaštva. Naročito trenutka kada je donesena odluka da će se upustiti u avanturu bavljenja likovnom umetnošću. No, u ovom slučaju Dragane Ognjenović “stvar” je jasna: ideja da se posveti pravcu istraživanja crteža kroz tekstil. Da ide dalje manipulišući belom, istraži do kraja, istraje i uspe. U suštini, svačija umetnost je takva. No, ovde je u pitanju divljenje jednom tipu, delu umetnosti i nastojanje da se sačuva tajna koja je uzrok i izazivač nastajanja njenih dela.
Kad primenjeno postane likovno. Dragana je ostala verna nekoj vrsti realizma, formi koju svi zamislimo pre nego se izgovori sama reč – haljina. U nekoliko navrata unosi ekspresivne detalje. Njena inspiracija je poetski doživljaj sveta i njegova ubedljiva transformacija i prenošenje u poetski jezik primenjenog, jednostavnog belog tekstila. Najjednostavnije rečeno – crtež.
Kako?
Ideja ili razlog za postavljanje ove izložbe jeste svojevrsna potreba da iz vizure “svežeg oka” promišlja iznova forme i linije, kojima se već mnogo godina na različite načine bavi. Mnogi se pitaju kako nastaju haljine. Kreatorka Dragana Ognjenović rešila je da otkrije deo “tajne” i iznese crteže svima koji su posetili njenu prezentaciju radova i izložbu “Kroj kao crtež”. Crtež kao početna forma daljeg shvatanja materijala i sredstva tj. tkanine i papira, u kojima se ona izražava.
Crtež kao linija, crtež kao belo na belom, crtež kao crtež i jednostavnst stvaranja. Suština. Ova vizura je inspirisana različitim pravcima umetnosti. Kombinacijom čistih linija, spajanjem približnih formi, poigravanjem belog na belom, efektom svetla i padajuće senke postiže linearnost i plastičnost (trodimenzionalnost) crteža. Crtež je način izražavanja koji je stariji od pisane reči. Zbog toga mu se Dragana iznova vraća i postavlja ga kao osnovu – konstrukciju svega. Izvlači ga iz modelarskih depoa, transponuje na odabrane načine i daje svima na uvid šta je zapravo kroj. Koliko smo tu slobodni, a koliko vezani za kanone!?
Po prvi put publici se nudi da od jednog umetnika uzmu samu suštinu – osnovu i kostur dobrog odevnog predmeta, s tim što se gubi interesovanje na završenom objektu. Kao glavni akter, izrazito naglašava KROJ, kroj kao crtež uvek poseban i drugačiji, iako na oko izgleda zadat, zamrznut i jednostavan.
Crtanje
Uramljene haljine od papira, platna, crteži i krojevi predstavljaju put od skice, preko devojke odevene stilizovanom haljinom od hartije. Kao snoviđenja iz pozorišta u kome igraju i pozitiv i negativ, te konačne recepcije znatiželjnih bića, koja će kasnije o tome tek govoriti. Modna priča, ali nikako samo modna, nastavlja da lista svoje ubedljivo likovne strane, sve do novog poglavlja, koje nam se iznova ukazuje… Umetnik ima mogućnost da svoje zamisli izrazi na različite načine, da živi u dvostrukoj realnosti, da svoju potrebu za složenim izrazi na najjednostavniji način i preko svog identiteta ispolji htenje za proširivanjem opusa sopstvenog delovanja. Za Draganu to nije umetnost, nego način izražavanja.
Neko će ove radove protumačiti samo kao početne radove njenog kroja. U suštini, oni to zapravo i jesu. Ona je kao dete. U svojim crtežima je iskrena, stvara crteže neposredno, s oduševljenjem i crteže prema zamišljanju (imaginaciji).
Belo kao boja
Umetnica, poznata i po tome što uglavnom “radi” u crnoj boji, ovoga puta odlučila je da se predstavi belom. Bela boja nije samo svetlost. Ova boja je oduvek bila simbol nevinosti i čistote, ali takođe ukazuje i na emotivnu “hladnoću”, sneg i sjaj. Dragana je vezuje za žensko telo, zamišljeno, obučeno u belo.
Neveste nose belo da simbolizuju nevinost i čistotu. Lekari nose bele mantile da ukažu na sterilnost. Dragana samo teži slobodi. Ona uspešno prevodi sve u svoj jezik, upušta se u igru poznatu kao “prostor u” i “prostor oko” ili “prostorni sistem”. Za sebe ostavlja praktična iskustva, otkriva četvrtu dimenziju kao metaforičko značenje i samim tim uvodi vreme kao formu. Sama postavka nema jedinstvenu nameru i ideju, prepuštena je sebi i simbolično se čita.
Međutim, ume da bude i vrlo sitničava i previše dosledna, odnosno jednolična. Jednolična u statici prikazanog i prenaglašavanju sterilnosti objekata. Dragana ističe da je cilj baš taj – da se belo poistoveti sa čistinom zida, papira, mira, harmonije, da sve zajedno diše.
Nova slika raja. Ako je bela boja savršenstva, onda je Dragana uspela na svom putu traganja, dodirujući savršenstvo. U tom slučaju i gledište posmatrača, koji je često kolekcionar ili potrošač umetnosti, mora da bude preusmereno. Tako vidimo da stvaralački metod računa u društvene potrebe tj. društveni ritual konzumiranja umetnosti. On se tradicionalno upražnjava kroz specifično i ushićeno promatranje, pri čemu gledalac ne gubi svest o stvarnosti.
Belom bojom će se uvek predstaviti uspešan čovek. Dragana nije promenila samo svoj odnos prema likovnosti, već je iznedrila jedan novi likovni sistem, smisao umetnosti i njegovu funkciju unutar odnosa prostor-čovek, kroj-crtež, belo-belo. Poređenje je jednostavno: dan i sneg, simbolično belo na belom, belo nije bilo ni u jednom od ova dva slučaja, ali Dragana Ognjenović predočava belo kao boju!
Verujem da na današnjoj autentičnoj sceni crteža nisu umetnici koji pokušavaju da proizvedu odsutnost oblika i beg od stvarnog života. Dragana pronalazi novu sliku, ide dalje od crteža, piše novu reč, zvuk i belešku koji se mogu shvatiti na nivou stvarnosti, kao što se i sama umetnost stvara i negira.
Današnje delo u sebi nosi metafiziku pogleda, kadru da prevaziđe mnoge prepreke. Zato umetnik mora da računa na sposobnost dela da samo proizvede sliku, da delo koje i nije materijalni predmet živi kao kulturni fetiš. Draganina umetnost ima utemeljenje u lepoti, pripisujući joj vrednost neponovljive poruke, koja pored ostalog saopštava radikalne likovne promene.
Ovaj scenario stvorio je modni identitet Dragane Ognjenovic, egzistencijalno stanje i ime, koje podrazumeva bitku između papira i platna kao tkanine, belog i belog, belog na belom i belog sa belim. Dragana je u ovim fazama iskazala veliki napor umetnika, u pokušaju da osmisli osoben odgovarajući jezik. Umetnica se približila stvaranju dela koje se izražava stvaranjem predmeta i predmetne slike u bukvalnom značenju. Sa pravom se postavlja pitanje: Šta crtež danas beleži?
Mišo Filipovac je diplomirani primenjeni umetnik – slikar (crtač). Dečko iz komšiluka, koji će uvek znati da kaže:“Dobro jutro!” Diše za umetnost, živi za istu i sa istom, nekad i spavaju zajedno! Nema razlike između njegove umetnosti i lične mode! Ističe autentičnost, stav, ideju, hrabrost i konstantnu igru. Obožava konstatacije: “Mišo ti je pravo ime, zivis u inostranstvu?!”
