MS Marina Abramovic 011 Lady Performance: Marina Abramović

Nije lako predstaviti jednog umetnika, pogotovo ako se radi o izuzetnoj umetnici performansa sa internacionalnim renomeom kalibra naše poznate sunarodnice. Njeno ime je Marina Abramović i krajem prošlog meseca je u Bolonji, gde je svojevremeno izvodila svoje čuvene performanse u galeriji G7, predstavila  dokumentarni film “Sedam lakih komada” (Seven Easy Pieces) Babeta Mongoltija (Babette Mangolte). Ovaj veoma interesantni dokumentarni film, istog imena kao i ciklus performansa koje je Marina izvela 2005. u njujorškom muzeju “Gugenhajm” koji su zapravo srž pomenutog dokumentarca, predstavlja omaž velikim umetnicima sedamdesetih kao što su Đina Pane (Gina Pane), Vito Akonči (Vito Acconci), Brus Nauman (Bruce Neuman) i Valija Eksport (Valia Export). Za one koji ne poznaju njen rad, kao i za sve one koji su veliki poštovaoci njene umetnosti, evo prilike da bolje upoznate Marinu Abramović – kraljicu performansa.

31339 marina abramovic Lady Performance: Marina Abramović

Srpska Lady Performance odavno je zašla u šestu deceniju života ali još uvek veoma aktivna. Rođena je u Beogradu davne 1946, 30. novembra, neposredno po završetku rata. Roditelji su joj bili partizani, kako otac Voja tako i majka Danica, i čvrsto su verovali u revoluciju i komunizam, dok joj je deda bio patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Sa samo šest godina počela je da razmišlja o umetnosti, a sa dvanaest je već imala svoju prvu izložbu slika inspirisanu snovima. Studije primenjenih umetnosti započela je u rodnom gradu 1965. dok je postdiplomske završila u Zagrebu na tamošnjoj Akademiji likovnih umetnosti.  Jedno vreme se bavila slikanjem i pisanjem tekstova a onda je otkrila ono što danas zove iskustvom koje ”spaja prostor i vreme pred živom publikom”. Od slikarke i predavača na Akademiji umetnosti u Novom Sadu od 1973. do 1975. nastala je vrlo cenjena umetnica performansa koja danas živi i radi u Njujorku.

Prvi performans, onaj tokom kojeg je Marina ispitivala granice svoje psiho-fizičke izdržljivosti, izvela je na festivalu u Edimburgu 1973. Bila je to prva u nizu od deset akcija nazvanih “Ritmovi” tokom koje je Marina po prvi put sebi nanela lakše telesne povrede. Ovaj performans, simboličnog naziva “Ritam 10”, predstavlja rusku igru sa noževima, njih dvadeset, koje je brzo zabadala između prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla uzimala bi drugi nož. Njena ideja bila je da ritam udaraca uskladi tako da uvek unapred zna kada će nož dotaknuti njenu kožu. Svaka izvedba se snimala, i nakon što bi se posekla dvadeset puta, puštala bi snimak pokušavajući da ponovi svaku sekvencu, duplirajući greške a u isto vreme mešajući prošlost i sadašnjost.

 

U akciji “Ritam 5” izvedenoj na Aprilskim susretima u beogradskom SKC-u 1974. godine izložila se novim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon što je spalila pramove kose i nokte, legla je u njen centar. Zamalo se nije ugušila tokom ovog  performansa, koji se, osim što je predstavljao fizičku i mentalnu purifikaciju, odnosio i na njenu političku prošlost, a publika nije odmah shvatila da ona ne glumi trans već da je zaista izgubila svest. Jednom prilikom, prisećajući se ove akcije, Marina je izjavila da je bila veoma ljuta jer je tada shvatila da postoji granica fizičke izdržljivosti  i da jednom kada umetnik izgubi svest – to više nije performans.

Godinu dana kasnije otišla je još dalje. U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu pred publikom je uzimala tablete za lečenje akutne šizofrenije u želji da svoje telo dovede u nepredvidljiva psiho-fizička stanja (grčenje mišića, gubljenje orijentacije), a te iste godine u milanskoj galeriji Dijagram predstavila je i performans pod nazivom “Ritam 4”. Za ovu akciju, izvedenu u praznom osvetljenom prostoru, bio je potreban snažan ventilator koji je kroz široki otvor izduvavao veliku količinu vazduha. Laganim koracima Marina se približavala ventilatoru pokušavajući da udahne sav vazduh dok je video kamera beležila čitav proces, a publika u galeriji, u kojoj su bila postavljena dva ekrana, mogla je da vidi samo krupni plan Marininog lica i promene na njemu, ne sluteći šta je zapravo bio uzrok njenim deformacijama i grimasama.

0 Lady Performance: Marina Abramović

U poslednjoj akciji iz ove serije, Abramovićeva je otišla još korak dalje, odlučivši da se suoči sa smrću. U Napolju, gde odlazi na poziv Studija Mora 1975, ona izvodi “Ritam 0” koji je mogao da se ostvari samo uz saradnju publike kojoj je dala mogućnost da upotrebi sve prisutne rekvizite (žilete, noževe i  pištolj). Nije brinula za ishod ove akcije koja je počela sasvim pitomo, a trajala je šest sati. Na sebe je preuzela svu odgovornost za ponašanje publike. Prva dva sata je sve bilo mirno, neko ju je okrenuo u krug, neko dodirnuo na veoma prisan način, dok su stvari počele da polako izmiču kontroli tokom trećeg sata. Publika je počela da se trasformiše, da koristi alatke koje im je sama umetnica dobrovoljno ponudila i na kraju je izbila tuča između onih koji su je štitili i onih koji su je povređivali.

Godina 1975. ostaće upamćena po performansima “Art must be beautiful”, u kojima se umetnica češlja metalnom četkom za kosu koju drži u desnoj ruci, i metalnim češljem koji se nalazi u njenoj levoj ruci, dok ponavlja frazu  “Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep“; i čuvenom performansu “Lips of Thomas” tokom kojeg jede kilogram meda srebrnom kašičicom, ispija litar crnog vina, razbija čašu, dok, korak po korak, situacija postaje kritična. Slika koja sledi – umetnica žiletom reže zvezdu petokraku na svom stomaku, slika koja će od nje načiniti ikonu performansa. Marina Abramović je ovom čuvenom akcijom svesno evocirala svoju ličnu istoriju, koristeći ikonografiju kako ideološku tako i religioznu, obe deo njenog i ličnog nasleđa mnogih ljudi sa ovih prostora.

fTLORZVHolkts16vbw4v69Eio1 400 Lady Performance: Marina Abramović Abramovic 1 Big Lady Performance: Marina Abramović art 407 3 Lady Performance: Marina Abramović

Godinu dana kasnije ona napušta Beograd i seli se u Amsterdam koji će biti njen dom, iako je više vremena provela putujući po svetu i na izložbama, sve do 2005. kada će se preseliti u Njujork u kom i danas živi i vodi Nezavisnu performans grupu u kojoj pomaže i radi sa mladim umetnicima. Baš u periodu napuštanja Jugoslavije, Marina upoznaje Ulaja (Ullay), nemačkog umetnika, kolegu i ljubavnika koji je čudnom igrom sudbine rođen istog dana kad i ona, a sa kojim će sarađivati i putovati po svetu skoro dvanaest godina. Prvih pet godina stanovali su u automobilu a performanse, koji su im bili jedini izvori prihoda, radili su spontano. Od 1980. godine pa sve do 1983. putovali su zajedno, obišli su Australiju, posetili Saharu i pustinju Gobi. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi, bio je Kineski zid koji je za oboje predstavljao mesto apsolutne esencije i novi spiritualni svet. U performansu “Hod po velikom zidu“ iz 1988, oni su pešice krenuli sa različitih krajeva te građevine i za tri meseca prešli  2000km, kako bi se tačno određenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tački zida. Susret je u isto vreme bio i rastanak ovog umetničkog i životnog dueta.

Marina Abramović, umetnica čiji je životni moto bio i ostao da se u umetnosti mora ići do kraja, dobila je mnogobrojna priznanja za svoj dugogodišnji rad i doprinos kulturi. Kako zaboraviti Zlatnog lava koji je dobila na najprestižnijoj likovnoj smotri, Venecijanskom bijenalu 1997, na istom onom bijenalu na kom ju je tadašnji italijanski ministar kulture isključio iz naše nacionalne selekcije. Uprkos tome što joj nije bilo dozvoljeno da bude predstavnik Jugoslovenskog nacionalnog paviljona, ona je svoj rad, Balkanski barok, izložila, da ironija bude veća, u centralnom paviljonu i baš za njega dobila nagradu. Godine 2003. dobija “Besi“ (The Bessies) nagradu grada Njujorka za igru i performans za rad “Kuća s pogledom na okean“ – dvanaestodnevni performans u gradskoj galeriji  “Šon Keli“ (Sean Kelly), a 2004. dobija  i doktorsku titulu Škole umetnosti Instituta Čikago kao i nagradu Udruženja američkih kritičara. Trideset godina nakon odlaska iz zemlje vraća se u rodni grad gde će na Oktobarskom salonu, na kojem se predstavila radovima “Računajte na nas“, dobiti počasnu nagradu. Austrijska Kurija nauke i umetnosti joj 2008. dodeljuje najviše odlikovanje austrijske države za doprinos u oblasti primenjene umetnosti, performansa i filma.

Kao što je poznavacioma performansa poznato, prošle godine u MoMA muzeju (Muzeju moderne umetnosti u Njujorku) održana je retrospektiva Marininih radova pod nazivom “Umetnica je prisutna“ (Artist is present) koja je privukla više od pola miliona posetilaca za dva i po meseca, a oko hiljadu i po ljudi učestvovalo je u njenom sedamstočasovnom performansu koji još uvek izaziva pažnju. Od sredine marta do početka juna prošle godine gotovo svakoga dana je po sedam sati sedela ćutke preko puta jednog od mnogobrojnih posetioca izložbe, koja je obuhvatila i ponovno izvođenje nekih od njenih čuvenih performansa i prezentaciju još pedesetak radova iz proteklih 40 i više godina (rane intervencije i zvučne radove, video, instalacije, fotografije, samostalne i zajedničke performanse sa Ulajem, kao i uživo reizvođenje ključnih radova umetnice).

Među učesnicima maratonskog performansa Abramovićeve bile su i poznate ličnosti kao što su glumice Šeron Ston (Sharon Stone) i Izabela Roselini (Isabella Rossellini), muzičari Lu Rid (Lou Reed) i Bjork, bivša novinarka CNN-a Kristijan Amanpur (Christiane Amanpour). Pojedini posetioci sedeli su preko puta Abramovićeve i više od 20 puta, postavši i sami svojevrsne mini-zvezde. Abramovićeva je publici i odala počast u videu na sajtu MoMA, ističući da je učešće publike i bila svrha performansa, jer ga bez nje ne bi bilo i bio bi besmislen. Posebnu pažnju medija, inače, pa i banalne opise “nagih umetnika”, izazvalo je reizvođenje performansa “Imponderabilia”, koji su Marina Abramović i njen nekadašnji partner Ulaj, stojeći nagi jedan naspram drugog na vratima uskog prolaza, originalno realizovali 1977. godine, primoravajući prolaznike da prođu između njih i dodirnu ih na taj način.

marina abramovic impoderabilia Lady Performance: Marina Abramović

Ove godine i Moskva će, u neprofitnom izlagačkom prostoru “Garaža“ posvećenom istraživanju i razvoju savremene kulture, ugostiti retrospektivnu izložbu performansa naše umetnice. Detalji još uvek nisu poznati, osim da će to najverovatnije biti na jesen, i da će se izložba zvati “Umetnica je prisutna“. U toku je konkurs za odabir 39 umetnika koji će učestvovati u reizvođenju čuvenih performansa Abramovićeve koja će lično odabrati najbolje kandidate.

U toku je i priprema biografske predstave “Život i smrt Marine Abramović“ (The life and death of Marina Abramović), koju je naručio Mančesterski međunarodni festival (MIF) na kojem je Marina učestvovala 2009. kao kustos velike izložbe posvećene performansu i njegovoj budućnosti, a ovog puta biće koautorka predstave čiju režiju potpisuje slavni američki reditelj Robert Vilson (Robert Wilson). Abramovićeva će, pored Viljema Dafoa (Willem Dafoe) koji igra glavnu ulogu, i velike grupe internacionalnih glumaca i umetnika performarmansa, biti i jedan od izvođača tog dela koji će sadržati određene radove iz njene karijere. Predstava će započeti njenom vizijom sopstvene sahrane, pri čemu umetnica neće igrati samu sebe već svoju majku.

Iako već ima 65 godina, gospođa performans ne miruje i kako stvari stoje imaće puno toga da nam ponudi i u godinama koje dolaze. Bez obzira na činjenicu da je već organizovala sospstvenu sahranu, tri ceremonije u tri grada u isto vreme, u Beogradu, Amsterdamu i Njujorku, tri orkestra, tri kovčega i melodija “My way“ Frenka Sinatre za kraj, Lady performans za 2012. najavljuje otvaranje Fondacije Marina Abramović koja će biti zadužena za očuvanje i prenošenje umetnosti performansa na generacije koje dolaze. I to sigurno nije kraj nekoga kao što je Abramovićeva. U budućnosti svašta se još može očekivati, a mi se tome iskreno radujemo.


Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka.

Editors choice