Neki ljudi kažu da odeća ne čini čoveka, ali mnogo puta do sada je dokazano da ono što nosimo itekako oslikava nas kao ličnosti. Ako ostavimo sa strane to kakav uticaj naša garderoba i stil odevanja imaju na okolinu, mnogo je bitniji efekat stvari na nas, kako se mi osećamo dok ih nosimo. Modni stilovi u Srbiji su zaista raznoliki, svašta možemo videti na ulici, ali ono što u poslednje vreme i te kako bode oči, jeste poplava fake brendova.

Pre par meseci u Grazia Magazine UAE je izašao tekst o najprodavanijim modelima svetskih modnih kuća – na prvom mestu je bila čuvena Chanel 2.55 torbica, a nju slede Louis Vuitton speedy, Christian Louboutin klasične salonke, YSL tribute, Burberry mantil, Lanvin baletanke, H. Birkin svilene marame, itd. Samim tim što su najtraženiji, ovo su i najkopiraniji modeli poznatih svetskih brendova. Nismo jedino mesto na planeti koje se bavi proizvodnjom i prodajom fake stvari, ali smo definitivno neprevaziđeni u raznovrsnosti modela, dizajna, boja i šara raznih modnih detalja, koji ne postoje verovatno nigde osim u Srbiji.

 Living in a fake world

Fake na sve strane

Situacija br 1. Krećem na faks da završim neke administrativne stvarčice, malo, malo pored mene prođe neka devojka sa Louis Vuitton tašnom. Ulazim u bus, ulaze i neke devojke, imaju 16-17 godina, idu u školu verovatno, snimam šta imaju na sebi, printovi Gucci, Louis Vuitton, Dior, Burberry vrište na sve strane.

Situacija br 2. Subota, idem sa društvom do popularnog prestoničkog kluba i naravno prelepe devojke u pratnji Louis Vuitton torba (ima i originala), provuče se i koja Burberry.

Situacija br 3. Nedelja dan za uživanje i pomaganje mami oko nabavke. Idem sa njom do pijace kad i tamo Louis Vuitton, Prada, Burberry i Dior pršte na sve strane među kupusom i krompirom.

Kada je haute couture postala prêt-àporter i dostupna apsolutno svima?

Ako prođete ulicama Beograda videćete iste ili slične scene, mlade devojke koje nose Louis Vuitton torbe, najrazličitijih dezena. Jedna od meni najupečatljivijih je bila od zelenog teksasa, sa šljokicama i ogromnom zlatnom LV šnalom. Ako ostavimo sa strane činjenicu da je neko gradio određeni brend i postavio ga na mesto gde jeste zahvaljujući kvalitetu i dugogodišnjoj tradiciji i činjenicu da bi se sam Louis Vuitton prevrtao u grobu kad bi video šta sve šeta Beogradom, dolazimo do ozbiljnog socijalnog problema koji se svakim danom sve više i više širi. Kako je krenulo više se nećemo zvati Beograd, već Louis Vuitton city (LVC), mada i ne zvuči lose, skoro kao NYC.

E sad dolazimo do glavnog pitanja, zašto bi neko svesno dao pare za fake Louis Vuitton tašnu, umesto za npr. Zaru, Mango ili Moninu kožnu tašnu, i sa ogromnim ponosom šetao istu kao da je original? Možemo da kupimo kvalitetne i lepe tašne koje nisu poznat i skup brend, koje su odlično dizajnirane, ali na kojima ne piše naziv luksuznog brenda. Onda nosiš lepu, kvalitetnu stvar i sebi pristupačnu. Ako neko kupuje lažnjake, ne kupuje ih zato što su kvalitetni i jeftini, već zato što izgledaju kao “skupi” originali. I to nije pitanje stila, to je pitanje lažnog predstavljanja.

Kupovina fake stvari je kupovina lažnog luksuza i prestiža. Ljudi  misle da će biti lepši, atraktivniji, bolji i pametniji ako sa sobom imaju i Louis Vuitton torbu. Poprilično sam ubeđena da osobe koje kupuju fake, ne kupuju jer im se dizajn te torbe toliko dopao, već zato što je za njih Louis Vuitton statusni simbol. I Louis Vuitton jeste statusni simbol, ali nije pravljen za široke narodne mase, već za malo odabrano društvo koje to sebi može da priušti. Ali zašto onda imati fake statusni simbol? Zašto ne štedeti pare pa kupiti jednu takvu stvar koja nam je toliko bitna? Osobama koje poseduju fake stvari nebitno je da li će neko drugi primetiti da li je original ili ne. Nije bitno ko si i šta nosiš u sebi, bitno je da ti piše Armani preko leđa ili da blještavo zlatna šnala duplog C sa sve cirkonima zabljesne kafić gde se pojaviš i onda si skroz IN.

Postali smo društvo koje je izgubilo identitet. Mladi ljudi koji gledaju i čitaju o “pevaljkama”, kvazi stilistkinjama i kreatorkama, koje spavaju na Louis Vuitton-u, jedu zlatnim Versace kašikama, nose brendirane stvari od glave do pete (jer je fora, imati sve odjednom na sebi), a ne umeju da pravilno izgovore imena istih tih brendova. Lažni sjaj koji se nudi mladim ljudima od strane njihovih idola vodi nas do novog fenomena, a to je da nije bitno ko si, sve dok imaš neku etiketu na sebi koja će te definisati. Postoje ljudi koji po svaku cenu hoće da pokažu kako su oni u korak sa trendom i modom! Njih ne zanima što postoji određeni broj ljudi koji zna da to što nose nije original već fake i zadovoljavaju se time što postoji onaj drugi deo ljudi koji kaže “WOOOW  ona nosi Louis Vuitton “.

Nemam ništa protiv originalnih modela koji su zaista fantastični, ali nažalost ne i dostupni za većinu naše populacije. Svako treba da živi u skladu sa svojim mogućnostima i ako je neko u prilici da kupi tašnu od 2000 evra to je sasvim ok. Ono što nije ok, je nositi lažnjak i glumatati. Bolje je kupiti proverenu stvar nekog high street brenda, nego torbu sa Louis Vuitton printom u roze-plavo-zeleno-narandžastoj boji koja miriše na kinesku prodavnicu.

Ko je ovde na gubitku? Velike modne kuće i njihovi zaposleni čija kreativnost i dela su ukradeni? Ili potrošači koji sebi ne mogu da priušte “pravu stvar”, ali žele da imaju osećaj luksuza i budu primećeni? Sa moje tačke gledišta uvek će biti ljudi koji će kupovati originale i nositi ih zato što žele da imaju kvalitetnu stvar ili jednostavno zato što to sebi mogu da priušte, tako da modna industrija ne gubi prave kupce. A što se tiče potrošača, ako nekog nije sramota prvenstveno od samog sebe da nosi fake stvari i uživa u lažnom luksuzu i sjaju, onda je on definitivno na gubitku, jer je izgubio samog sebe.

I sve dok jednog dana ne postanemo normalno društvo koje veruje u kvalitet i originalnost i ne pristaje na ništa manje od toga, ja ću i dalje sa svojim prijateljima ispijati kafe po beogradskim kafićima, komentarisati stilove Beograđana i “uživati” u raznovrsnim modelima beogradskih Louis Vuitton tašni.

Smejem se, smejem se, smejem se … a plakala bih …


Mia Pešić je diplomirani inženjer organizacionih nauka. Uživa u šopingu, putovanjima i ispijanju kafa sa prijateljima. Zaljubljenik u modu, kolekcionar cipela i veliki poštovalac Karla Lagerfelda. Beskompromisni borac protiv ”fake” stvari, prirodnog krzna i kariranih stolnjaka. Omiljena rečenica: “In order to be irreplaceable, one must always be different.”

Editors choice