Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pročitati ovde.
Kako li to izgleda kada se zaljubi i odluči na ženidbu čuveni čarobnjak smeha, tvorac “Sumnjivog lica”, “Ožalošćene porodice”, “Autobiografije” i još mnogih domaćih popularnih dela? Verovatno i sam taj čin biva propraćen salvom smeha i svakojakih zavrzlama. Da je tako, potvrđuje nam i naš najpoznatiji komediograf Branislav Nušić.
Kada je isprosio konzulovu ćerku, tada sedamnaestogodišnju Beograđanku, Darinku Đorđević, postavio je pred nju tri uslova od kojih je morala da prihvati bar jedan. Kocka, piće ili žene. Mudra je bila mlada Darinka, ako bi izabrala kocku – otišla bi kuća, da izabere piće – uz kuću ode i zdravlje, konačno je shvatila da je najbolje da izabere – žene. I tako i bi. Potpisavši da se slaže sa tim, venčali su se u manastiru kod Bitolja i priredili veselje o kome se godinama pričalo.
Međutim, Darinka nije bila prva devojka koja je zarobila srce ovog komedijaša. Još kao student, bio je zaljubljen do ušiju u sestru svog druga, lepu i bogatu Milicu Terzibašić. Slušajući bratovljeve priče i ona se dobrano zagrejala za Branislava, pa je čitala njegove radove kako bi upotpunila sliku o tom divnom mladiću, dok nije došlo do susreta dvoje mladih na nedeljnom bogosluženju, a zatim i na balu. O tome je pisac ispevao i pesmu.
Ipak, ta ljubav je imala tužan kraj. Milica se teško razbolela baš u vreme njegovog odlaska u zatvor zbog pesme “Dva raba”. Branislav je ostavlja u rukama svog dobrog druga, lekara, koji ju je osim od bolesti izlečio i od nesrećne ljubavi, pa su već uveliko činili par kada je Nušić dve godine kasnije pušten na slobodu.
Tu mladalačku ljubav je preboleo pišući pesme da olakša srcu, a vreme za ženidbu se približavalo. Sam pisac je u “Autobiografiji” zapisao sledeće: “Moja trinaesta ljubav, to je moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to i u ljubavi važi.” Međutim, u životu se pokazalo potpuno suprotno. Nije imao 13 ljubavi, već tri ili četiri velike, koje su svakako bile od velikog značaja kako za njegov život, tako i za književni rad. Brak Darinke i Branislava je bio prepun ljubavi, razumevanja, u svemu skladan. Izrodili su troje dece – Margitu, Strahinju-Bana i Oliveru, koja je rano preminula.
Najduhovitiji čovek Balkana
Ljubav između Darinke i Nušića bila je ljubav na prvi pogled, ali mogućnost da svojoj voljenoj iskaže ono što oseća pružila mu se tek na jednom maskenbalu. Naravno stihovima. Na lepezi je napisao čitavu pesmu otkrivajući svoja najtananija osećanja. Vrlo brzo došlo je do bračne ponude, pristanka, veridbe, a zatim i do venčanja o kome smo govorili na početku ovog teksta.
Kao porodičan čovek često je menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega, dok se konačno nije skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Tada je već bio poznati pisac, pa je mogao vrlo lako da okupi velikane poput Stevana Sremca, Milovana Glišića, Janka Veselinovića i drugih. Nekako u to vreme postaje saradnik “Politike” i piše feljtone pod pseudonimom Ben Akiba.
Njegova ćerka, Margita, puna je hvale za svog oca: “Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.” Možemo samo zaključiti da je bio i te kako nežan i privržen otac i suprug.
Mnogo godina kasnije, u arhivu Jugoslavije pronađeno je pismo koje su 1899. godine Nušić i Darinka pisali njegovim roditeljima o odluci da se razvedu. Kao glavni razlog bila je navedena njena velika tvrdoglavost i ljubomora, ali je Nušić dodao da se zbog mnogo većih i važnijih razloga mogao razvesti od nje odmah posle venčanja. Kasnije je izjavljivao da je sa pripadnicama lepšeg pola u životu doživljavao samo “teške bure i vihore”.
Najduhovitiji čovek Balkana, kako ga je nazvala evropska kritika, izazivao je graju i smeh gde god bi se pojavio. Tako je jednom za vreme demonstracija hteo na konju da uđe u Ministarstvo spoljnih poslova. Kada ga je poslužitelj Jova kumio i molio da to ne čini, on mu je uzvratio: “More pusti, Jovo, nije ovo ni prvi ni poslednji konj koji ulazi u Ministarstvo inostranih dela!” Svemu je pronalazio smešnu stranu i šalio se kako na tuđ, tako i na svoj račun. Međutim, kada je 1915. godine na bojištu izgubio sina Strahinju-Bana, smeha je u njegovom srcu nestalo. Podigao mu je spomenik knjigom “Devetstopetnaesta” i tek nakon desetak godina počeo opet da stvara. Tada su i nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: “Gospođa ministarka”, “Mister dolar”, “Ožalošćena porodica”, “Dr”, “Pokojnik” i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.
Na premijeri komada “Dr” sredinom decembra 1936. godine loža sedam u parteru, iz koje je Nušić sa svojom voljenom Darinkom pratio sve svoje premijere, bila je prazna. Pisac je ležao teško bolestan u kući na Dedinju. Čak i u tom stanju uspevao je u kratkim predasima da radi na svom poslednjem delu “Vlast”. Završio je drugi čin i stavio poslednju reč – “zavesa” neposredno pre smrti. Umro je 19. januara 1938. godine, iako nije želeo “da to bude baš usred zime, pa da se svet smrzava zbog njega”.
Humorom se i oprostio od ovog sveta, baš kao što je i živeo. Jednom prilikom je komentarisao ženski rod i tada je konstatovao da na zemaljskoj kugli postoje tri pola – “severni ledeni, južni ledeni i ženski ledeni pol”.
Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”
