“We are all in the gutter, but some of us are looking at the stars.”

 

Slika1.2 Ljudi koji su pomerali granice: Oscar Wilde

“Ono što je u skladu sa modom upravo je ono što sam nosiš. Nemoderno je on što nose drugi.”

Osim Guinness-a i Bailey’s-a, Irska je svetu podarila i imena od kojih se svakom poštovaocu pisane reči zatrese pero. Nije lako prozvati se piscem kada su koji vek pre vas stvarali jedan Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw), Jejts (Yeats), Džems Džojs (James Joyce) ili Oskar Vajld (Oscar Wilde).

Dela svakog od njih gozba su za knjiške moljce, ali tek jedan je svojom svakodnevicom uspeo možda i da nadmaši sopstvenu umetnost: “Moj genije se istrošio u mome životu, a u knjigama mojim samo je moj talenat.”

Vilijam, poznati lekar i ženskaroš, i rodoljubiva spisateljica Frančeska 16. oktobra 1854. godine dobili su drugog sina, Oskara. Sam roditeljski sklop najavljivao je sve sem onog što bi se moglo podvesti pod uobičajeno. Raspusni otac omogućio mu je poznanstvo sa boemskim životom i putovanjima, a ambiciozna majka sa političarima i književnicima. Naviknut na salonske priče, obilje hrane, pića i pažnje, kao i na lepu, žensku odeću kojom je majka nadomeštala nedostatak kćerke, Vajld se teško uklapao u školsku sredinu. Više od lopte voleo je cveće, a umesto matematikom, oduševljavao se grčkim pesnicima. Njihovo poimanje lepog i prirodnog i slavljenje telesnog u potpunosti je odgovaralo senzibilitetu duha koji je više od svega sledio slast.

Posvećenost klasičnim idealima odvela ga je na Oksford, gde je objavio i svoju prvu pesmu “Ravena”. Osobenost diva dečačkog lica rasla je srazmerno sa godinama. Sledeća destinacija koju je valjalo pridobiti bio je sumorni London. “Obučen u svilu i kadivu, držeći u ruci ljiljan ili suncokret koji zaneseno zagleda, on se, smešan, gojan i lep, viđa po ulicama i salonima i počinje da govori o umetnosti; postaje genije razgovora.” Ipak, dok je prestonica popuštala pod snagom njegove lepe reči, slabost je napadala njegove džepove. Nakon smrti oca, a zatim i starijeg brata, sve je teže bilo rasipati novac. Privremeno rešenje nalazi u obećanoj zemlji i nizom predavanja oduševljava i Ameriku. Već na carini koristi priliku i sablažnjava ljude svojim neskrivenim samoljubljem: “Nemam ništa da prijavim osim svog genija”, da bi se potom obreo u gradu svetlosti: “U svom čudnom odelu, u zelenom kaputu sa širokim krznom i palicom, koja je izrađena po ugledu na Balzakovu palicu, pokušao je da pobedi Pariz”. Po povratku se ženi obrazovanom i imućnom Konstansom Lojd (Constance Lloyd) i ubrzo dobija dva sina.

Bačen u struje običnog života, Vajld utišava razuzdanost po kojoj je bio poznat u Londonu i prihvata posao urednika u ženskom časopisu. Dok je java pozivala na predah, stvaralački zanos se nije zaustavljao i u tom periodu nastaje zbirka bajki, kao i pripovedaka i eseja, a 1890. godine i delo koje će svojim odjekom baciti u zapećak dotadašnji Vajldov rad.

Slika2 Ljudi koji su pomerali granice: Oscar Wilde

“Čovek može prepoznati žene koje veruju svojim muževima: izgledaju tako nesrećne.”

“Slika Dorijana Greja” (“The Picture of Dorian Gray“) varljivo se pojavila kroz prosečnu krimi priču, dok je samo sloj dublje otkrivala večitu začuđenost autora pred lepotom kao istinskom tajnom. Nažalost, javnosti je bila potrebna senzacija, pa je roman videla kao prikaz nastrane veze dva muškarca i na Vajldovu popularnost je bačena senka.

Usledilo je poznanstvo sa lordom Alfredom Daglasom, mladićem koji je Vajlda istovremeno doveo do najvećeg otkrovenja i razočaranja u životu. Uz njega je proveo jedan od najlepših perioda svoga života. Uživao je u aplauzima londonske publike i svojevrsnom kultu hedonizma koji je zahvaljujući njemu stvoren i spoznao svoju homoseksualnost.

Slika3 Ljudi koji su pomerali granice: Oscar Wilde

“Površne tuge i površne ljubavi traju, ali velike tuge i velike ljubavi same se uništavaju svojom prekomernošću.”

Previše licemerno da bi prihvatilo nešto što samo nije osećalo, društvo je okrenulo leđa svom miljeniku. Otac lorda Daglasa, markiz Kinsberi dobija spor u kome ga optužuje za razne nemoralne radnje i Vajldova drama se nastavlja u tamnici. Nakon prvog kraćeg boravka, drugi put biva osuđen na dve godine. Uslovi od kojih se zgražavao i višemesečna zabrana pisanja zauvek su izbrisali bezbrižnost koja ga je krasila. Ipak, tek nakon izlaska iz zatvora, i pored vrlo snažnih dela koja su u njemu nastala, pakao je tek počinjao. Žena je bežeći od sramote promenila ime i zemlju, prijatelji su nestali, a markizove sluge su nadgledale svaki njegov korak. Prezren i odbačen kao izopačeni član zajednice, Vajldu su ostala samo sećanja na dane kada se poput albatrosa uzdizao nad morem prosečnih.

Život je završio 30. novembra 1900. godine u oronulom pariskom hotelu. Izmučen morfijumom i bolešću oprašta se od ovozemaljskih užitaka koje je toliko cenio, ali ne i od prirode koja ga je učinila najcenjenijim i najomraženijim estetom londonskog društva 19. veka, te poručuje prljavim tapetama čiju ružnoću nije mogao da podnese: “Jedno od nas će morati da ode.”

Slika42 Ljudi koji su pomerali granice: Oscar Wilde

“Osećati se uvek iznova ispunjen čuđenjem jedino je što život čini vrednim življenja.”


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

Editors choice