Čovek naučnik, kriminalistički psiholog Robert Her, skroz je provalio psihopate. Za toliko smo mogli i sami da se dosetimo, na osnovu sopstvenog iskustva, ali kad god posumnjamo da je neko psihopata, pomislimo da smo skoro isto tako posumnjali i da nam se to često dešava i nije valjda toliko ljudi suludo?! Radije ćemo posumnjati u svoj osećaj i procenu, ili uopšte nećemo ni hteti da razmišljamo, nego da potražimo literaturu i proverimo, prema parametrima koje su postavili ozbiljni ljudi, profesori i doktori, stručnjaci u svojoj oblasti.
A profesor Her je napravio test, koji među dvadeset psihopatskih kriterijuma, sadrži i ove:
Rečitost i površan šarm, samopouzdanje, patološko laganje, manipulativnost, nedostatak kajanja, emocionalna površnost, nedostatak empatije, nespremnost preuzimanja odgovornosti za sopstvene postupke, čest osećaj dosade, parazitski način života i nedostatak realnih dugoročnih ciljeva, impulsivnost, neodgovorno ponašanje, promiskuitet…
Pa kad se preslišamo, koliko takvih osoba poznajemo, shvatićemo da ih je zabrinjavajuće mnogo. Neke od njih su naši roditelji, partneri, prijatelji, kolege. I oni se prilično uklapaju u zahteve normalnog života, ne prave prevelike ispade, nisu ni kriminalci, ni serijske ubice, čak umeju da budu vrlo zabavni i često uživamo u njihovom društvu. Ako im se nađemo na meti, pa dobro osetimo posledice njihovog nedostatka saosećajnosti, protumačićemo to kao sebičnost i egoizam i preći ćemo preko toga.
Ako smo trenutno najomiljenija žrtva psihopate, pa na nama sprovodi svoju emocionalnu površnost, šarmirajući nas sa mnogo samopouzdanja, rečito lažući, živeći na naš račun i praveći neodgovorne i impulsivne ispade, biće nam malo teže da doprinesemo prećutnoj toleranciji društveno prihvatljive psihopatije. Pokušaćemo, verovatno. I gadno ćemo se provesti. Nije teško zaljubiti se u psihopatu, ali je teško ostati u takvoj vezi, a nije lako ni prekinuti je. Ako psihopata ima koristi od nas, okušaće na nama sve svoje psihopatske veštine – od šarmiranja do impulsivnih pretnji nasiljem – jer ako učini više od toga, psihopata (jer je manipulator) odlično zna da će probiti granice društvene tolerancije, a to mu neće biti od koristi.
Jednostavnije je držati distancu u odnosu na psihopate sa kojima se družimo i radimo, nego u odnosu na članove porodice i partnere psihopate.
Ono što je zaista izazovno pitanje, jeste koliko smo u stanju da testiramo na psihopatiju sami sebe i da prepoznamo dijagnostičke elemente? Da li se psihopate ikada zabrinu za svoje duševno zdravlje, zapitaju šta sa njima nije u redu i potraže pomoć? Koliko svesti može da razvije psihopata i do koje mere mu ta svest može pomoći u lečenju, odnosno osvešćivanju sopstvene patologije i transformaciji?
Ako uporedimo psihopate i zavisnike, možda smo na tragu odgovora na ova pitanja.
Poznajem nekoliko izlečenih zavisnika.
I nijednog izlečenog psihopatu.
Izvor fotografija: pinterest.com
