Madonna Čikone protiv naroda

Madona može i to - da vas natera da gledate američki fudbal

Ljudi zbog ljubavi čine razne ludosti. Ja sam, recimo, pre neko veče gledao američki fudbal. Za koji sam mislio da je isto što i ragbi. Čovek se uči dok je živ. Tako saznadoh da postoji i sport dosadniji od fudbala. Naime, američki fudbal. Dok je komentator s uzbuđenjem čiji uzrok nisam uspevao da dokučim, objašnjavao ko je koga gurnuo koliko jardi levo ili desno i koliko je to inči više ili manje u odnosu na prošlogodišnje finale, ja sam nestrpljivo bacao pogled na vreme u uglu. Kako su se sekunde mukotrpno, usled neprestanog zaustavljanja igre da guranje krene ispočetka, smanjivale, moje uzbuđenje je raslo. Istovremeno sam učestvovao i u mini onlajn konferenciji, s grupom ljudi koja je, kao i ja, američki fudbal gledala prvi put u životu i, kao i ja, nestrpljivo čekala poluvreme.

Madona (Madonna) može i to. Da vas natera da gledate američki fudbal. I, evo, konačno, još 10 sekundi. Ovako nije uzbudljivo ni odbrojavanje pred Novu godinu.

“Kreće” – poslednji je onlajn komentar koji vidim pre nego što se zakucam pred monitorom.

Kreće, ali Leni Kravic (Lenny Kravitz). Za stotinku sam nazad na netu, a tamo već neko pitao:

“Kakav, bre, Leni Kravic? Šta je ovo?”

“Sve je kul, postavlja se bina. Ovo je snimak od pre utakmice.”

Zauzimam poziciju ponovo. I, evo ga. Prepoznajem prvi takt “Vogue”-a. Sada ću dobrovoljno da se postavim kao meta vašoj zlobi, ali srce mi lupa. A gotovo da otkazuje kad mi live stream puca baš u trenutku kad igrači kostimirani u rimske legionare otkrivaju presto na kome je ona. Kraljica. Popa.

Kraljica popa

Od svih novinarskih poštapalica ova je jedna od onih koja mi žestoko ide na nerve. Ali, ok, na prestolu je doslovno, pa ‘ajde.

Skačem uz psovke na tri jezika:

“Merde! Fuck! Sranje! O, putain! ’Bem ti! Fuck again…”

Prelećem do drugog kompa, kačim se na drugi link. Dok se izborim s reklamama i pop apovima prođe mi jedno sedam i po do osam minuta, od ukupno 12.

Live stream se normalizuje po završetku nastupa. Ispostavlja se da je poluvreme gledalo nekoliko miliona više ljudi nego samu utakmicu. Twitter beleži 10,245 tvitova o nastupu u sekundi. Vraćam se onlajn druženju. Jedan za drugim komentari iskaču – “Wow! Raznela! Oduvala! Speechless!”

Nastup je uznemiravajuće neuznemiravajući

Razmišljam koliko ću da čekam dok se ne pojavi snimak pristojnog kvaliteta. Ne dugo. Desetak minuta i već je nakačen.

Puštam. Gledam. Ne verujem.

Nastup je uznemiravajuće neuznemiravajući.

Puštam ponovo. Gledam. Ne verujem.

Opet me uznemirava što me ništa ne uznemirava. Perfekcija, koju ne narušava ni momenat posrnuća na štiklama, bode mi oči i reže mozak.

Puštam ponovo, naravno. Sad već uživam. “Vogue” i zvuči i izgleda kao hit od prošle nedelje, a ne od pre 22 godine. Koliko puta je izvođen? Nijednom isto. Kako ljudi uopšte nauče ovu koreografiju? Dopada mi se “Give Me All Your Luvin”. A samo dva dana ranije napisao sam da činjenicu da je ovaj “ringe ringe raja” singl postao broj jedan u 20 zemalja četiri sata nakon izlaska, akademski ne bi umela da (ob)razloži ni Kamil Palja, dežurni deus ex machina kad ne znamo šta da mislimo. Zbog čega je u mom inboksu osvanula poruka nekog mladog fana: “Možeš da je poljubiš u dupe. Matora drtino!”

Eto šta doživeh.

Ja, kome bi i celiv u štiklu bio čast. Dupe da ne pominjem.

Nastup je bio scensko savršenstvo

“Like a Prayer”, koji je za ovih 20 i kusur godina uspeo da se izliže čak i meni, dira moje okorelo ateističko srce. Dva reda “Express Yourself” zvučalo je duhovito i autoironično: “Imate li nešto protiv da ponekad zahvatim iz ovog dubokog bunara pop referenci koji sam za vas iskopala?”

Na treće gledanje shvatam šta me je uznemirilo. Madona nije bila politična, ama ni za trunku. Zlatnim slovima ispisana poruka preko terena na kraju nastupa – “WORLD PEACE” – i meni se učinila suvišnom čak i za priredbu izbora za Miss. Ali, ne promiče mi ironija, makar je možda i umišljam. Indijanopolis je na američkom srednjem zapadu, dakle, najameričkija Amerika koja se da zamisliti. A strah nas je i da zamišljamo. Mnogi koji ne znaju ni gde je ostatak Amerike, videli su kako izgleda raspored kontinenata iscrtanih po terenu. I, mada je hipi ideja u vremenu u kome Amerika seje smrt planetom, toliko mrtva da je nemoguće zamisliti šta bi je moglo podgrejati, ako ništa drugo “WORLD PEACE” je zasvetlilo u par sekundi u očima 114 miliona ljudi. Pa nek bude i obična mantra. Na nivou na kom se u crtanim filmovima plasiraju, golim okom nevidljivi, natpisi za pivo. Za buduće alkoholičare.

Nastup je bio scensko savršenstvo. Čak preterano savršen. Kad bih samo bio tako dobar i posvećen bilo čemu u životu. Pa makar i kuvanju.

Moćan, pun života i zadivljujuće svež u samoreciklirajućem i bulimičnom “ispljuni pa proguni” svetu pop kulture u kome smo valjda videli sve što je imalo da se vidi.

Zato su me iznenadili nebrojeni negativni komentari. A moj bookmarks fajl “madonna”, počeo je ponovo da se apdejtuje, prvi put od 2005. i “Confessions On a Dance Floor”.

Zadivljuje činjenica da je toliki broj zgađenih nastup uopšte i odgledao do kraja

Zadivljuje činjenica da je toliki broj zgađenih nastup uopšte i odgledao do kraja. Poslednji put kad sam gledao Lejdi Gagu (Lady Gaga) bilo je onda kad je izašao spot za pesmu “Marry the Night”, posle koga sam se dao u sartrovsku potragu za izgubljenih 10 minuta života. Trajno mi se slošilo od tog raskoraka između melodramatičnog samoprezentovanja neshvaćenosti, posebnosti i odbačenosti i korporativne mašinerije koja tu melodramu i njeno besomučno vrtenje po radio i TV stanicama finansira. Ok, umetnost je laž, ali ako je do te mere transparentna prestaje da bude umetnost.

Da se površno dotaknem nekoliko opštih mesta.

Kičast? Ukucati spectacle u gugl pretraživač.

Plejbek? Najpre – poluplejbek. Madona ima podršku voicecorder-a u pasažima kada je koreografija na granici Circe de Soleil akrobatike. Da, pa? Koliko puta je potrebno razgraničavati koncert od performansa? Evo, Elton Džon (Elton John) sedi za klavirom. Pa ko ne zaspi. Šta će Kineskinji na trapezu sigurnosno uže? Je l’ zna il’ ne zna da leti?

Od svih komentara najveći hit su mi oni koji je etiketiraju kao pomahnitalu babu. I to ljudi koji i u svojim najboljim godinama nisu uspevali da dohvate nožne prste, a da posle ne primaju injekcije protiv išijasa. Nekako se u ogledalu njihove patetičnosti Madonino botoksom punjeno lice najlepše osmehuje. Komentari tipa “ne podnosim njenu muziku” i “ne ume da peva” zaista zvuče kao ovi predlozi o uvođenju kreacionizma u školske programe dvesta godina posle Darvina. Jebote, u 2012. mi smo još uvek na toj temi?

Kako to obično biva, kada je ona u pitanju, mediji su posebno maštoviti i zabavni. Uočavam rascep između TV i štampanih medija. Sedma sila polaže oružje uz duboki naklon kada je frontalno suočena sa njom i paralisana strahopoštovanjem, postavlja debilna pitanja tipa “Kako uspevate da održite takvu formu?”. Pa vežba k’o Spartanac svaki dan, a ugljeni hidrat je u telo poslednji put unela negde 1987. godine.

U jednom od trejlera koji najavljuju nastup na Super Bowl-u, neka pretetka, oprostite mi političku nekorektnost, sa samouverenošću i samozadovoljstvom kakva se viđa kod modnih urednika i fashion eksperata, izjavljuje: “I just don’t like her. She is not grounded!” Druga tetka, ne potežući za argumentom da je upravo tako neprizemljena otupela oštricu mržnje masa prema likovima kao što su njih dvojica, uzvraća: “A šta bi ti? Da kraljica popa bude ko tvoj najbolji drug iz kraja?”

Da se nadovežem, a koga biste to rađe gledali da nastupa u polufinalu Super Bowl-a?

Nastup je dobio bizarna tumačenja – od ocene da je u pitanju bila demonstracija američkog imperijalizma do detaljne analize da je u pitanju zapravo bio temeljno pripreman i, kako iluminati tradicija nalaže, vešto izveden satanistički ritual u noći 5. februara između mladog i punog meseca.

Da ne zaboravim one hiper kul hipster komentare u kojima se hiper kul hipsterski dekonstruiše nešto veće od života. Neko poznaje nekoga u Njujorku koji je retuširao Madonine fotografije za tu i tu kampanju i samo za jednu mu je bilo potrebno 12 sati rada. Wow. Ovaj hiper hipsterski podatak ozbiljno narušava sve što je ikad uradila.

Kritičar “Telegraf”-a nam otvara oči:

“Pojavila se na prestolu da potvrdi svoj položaj kraljice.”

Ma zezaš?!

Pa onda dalje: “Vogue” ima koreografiju borilačkih veština, jer poručuje da se neće povući bez borbe. Koreografija za “Music” je gimnastičarska ni zbog čega drugog do da mi vidimo šta ona može s 53 i po godine. Refren iz “Express Yourself” je poruka za Gagu. A “Give Me All Your Luvin” je, obratite pažnju, “shamelessly selfpromoting”.

No shit?!

Shamelessly selfpromoting pop star? Stvarno zvuči kao učiteljica koja je pred razredom izvela striptiz ili nastavnik likovnog koji se skinuo da deca obrade nastavnu jedinicu “akt”.

Kako sam se susreo s ovom mudrošću? Courtesy of Marina Perazić, čiji fan kao klinac bejah, a koja je link okačila uz prateći trijumfalni komentar kako, evo, konačno, neko piše ono što i ona misli, mahom onaj deo o shameless selfpromoting, još u tim godinama, još i botoks, veli nekadašnja najveća pop zvezda bivše Jugoslavije, danas part time štrikačica po rijaliti programima i instruktorka đipanja po novosadskim školskim salama za fizičko.

Tačno je da Madona od “Hard Candy”, tj. još od pre “Hard Candy”, nije uradila ništa značajno i da već nekoliko godina prodaje “Madonna.Inc” pre nego umetnost. Naslov novog albuma “M.D.N.A”, skraćenica za M-DNK (pa i dođe mu ko arhetipska slika kolektivne podsvesti, nakon tri decenije čini se da je oduvek i postojala) i formule za ekstazi (10,000 tvitova u sekundi daje za pravo) u zapanjujućoj su disproporciji sa prvim singlom “Give Me All Your Luvin”. Ona nas ‘ladno zajebava.

Kritika je nemilosrdno iskasapila njeno sveže rediteljsko ostvarenje “W.E.”, baveći se njom a ne filmom, ili tek uzgred filmom. U kategoriji pretencioznih i vanity filmova “W.E.” svakako nema Bertolučijev (Bernardo Bertolucci) mega pretenciozni umetnički domet, ali daleko od toga da je lošiji od 80% budalaština koje filmska industrija neumorno štancuje. Ali, ona je Madona i u obavezi smo da budemo zli. A i žena je. I to u godinama.

Gledajući je u TV emisijama nemam ni “i” od ideje šta bi tri decenije posle mogla biti njena misija. Čini mi se da je svesna ne samo apsurdnih dimenzija svoje slave već uopšte apsurdnosti celokupnog koncepta selebriti kulture kraja 20. i početka 21. veka. Neimpresionirana je tamo gde bi većina tražila reči zahvalnosti. Kao kad su joj dvojica vatrenih fanova poklonili minuciozno urađene lutke nje same iz različitih faza karijere. Gaga bi ih izljubila.

Did she, really, stay too long?

U zahtevima za “dostojanstvenim povlačenjem” koje masa uzvikuje s palčevima okrenutim na dole, iako trijumfalno stoji posred arene, ima nekog zloslućenja. Kao da bi želeli, daleko bilo, da pogine u saobraćajnoj nesreći. Pa da polažemo cveće i medvediće a mediji štampaju posebna izdanja o tome koliko je velika bila. Ali, onakva plesačka rutina od pre neki dan, u njenim godinama, nedvosmisleno nagoveštava da će umreti od starosti. Nadam se duboke.

Did she, really, stay too long?

Šta će biti poslednje Madonino iskušenje, ostaje da se vidi. Da u kulturi negovane autodestruktivnosti i u kojoj se victim mentality smatra znakom dobrog vaspitanja, ostane čudesno neautodestruktivna i neapologetična?

Kako god, ja sam danas u attitude of gratitude fazonu. Da nje nije bilo sumnjam da bih kroz ozbiljnu književnost i visoku umetnost shvatio ono što danas smatram za najvažniju stvar koju sam u životu naučio:

Ako živiš dosadan i bedan život, jer si slušao majku, oca, profesora, sveštenika ili nekog tipa sa TV-a koji ti drobe šta bi trebalo da radiš, onda takav život i zaslužuješ.