Porediti Madonu (Madonna) i Lejdi Gagu (Lady Gaga) je reakcija na prvu loptu, neosnovana i nepromišljena. Planetarna popularnost je ono jedino što povezuje dve Italijanke kojima svet nije uspeo da odoli. U svemu ostalom njihovi putevi se razilaze. Zbog toga smatram da je i jednu i drugu, neko će reći ikonu šoubiza, neko umetnicu, a neko opet samo pevačicu – nemoguće sagledati mimo trenutka u kojem su se pojavile.
Još od 1984. godine, kada se prvi put ukazala na MTV-ju, Madona komunicira muzikom i igrom, instiniktom i govorom tela, autoerotičnošću koja fiksira pogled i podrazumeva reakciju. Carstvo kojim vlada, samouvereno i izazivački, jeste carstvo seksa. Zbog toga je nemoguće ne složiti se sa teoretičarkom masovne kulture, Kamil Palja (Camile Paglia), koja tvrdi da je Madona svojim inteligentnim pronicanjem u samu suštinu seksa učinila beskrajno mnogo za savremeni feminizam, učeći mlade žene da, razvijanjem sopstvene seksualnosti, gospodare svojim životom. Pre svega, tražeći u čulnom lepotu i zadovoljstvo, prihvatajući animalno kao neotuđivi deo prirode.
Da bi se se razumela seksulana napetost među polovima, važno je govoriti o dionizijskom (ženskom) i apolonijskom (muškom) principu koji ilustruju suprotstavljenost prirode i kulture. Priroda, kao i žena, poseduje prokreativne moći, sposobnost rađanja i obnavljanja života, ona podrazumeva dubinu i silu koja izmiče redu, harmoniji, logici i razumu.
Ženskost je demonska, bujna, haotična, nepredvidiva, kao priroda sa kojom je u stalnoj vezi. Na originalnom plakatu za film “Niske strasti” (Basic Instincts, 1992.) pisalo je: “Femme fatale je sila prirode”. Apolonski, muški princip, koji je civilizovao plemenska društva, kroteći ih načelima razuma, logike, reda i kulture, istovremeno je i izraz nemoći i straha pred snagom dionizijskog, a time i ženskog. Zbog toga je važno shvatiti da su svi (muški) standardi (estetski, modni, erotski) zapravo napor za uspostavljanjem kontrole, za pronalaskom forme za ženskost koja je u isti mah ograničava, fragmentira i kanonizuje, ali smanjuje mušku anksioznost.
U eseju “Seks, ljubav i praznina”, Zorica Tomić piše: “Standardi lepote koje kreiraju muškarci, a kojima se žene oduvek pokoravaju, služe nekoj vrsti ritualnog ograničavanja arhetipske seksualne privlačnosti žene. Moda je uvek bila neka vrsta eksternalizacije ženine demonske nevidljivosti, misterije njenih erogenih zona.” Kao što nasuprot ženskom koje vuče na dole, u dubinu, stoji muško koje teži visinama, kao što nasuprot intuiciji stoji govor ili nagonu umetnost koja ga artikliše i čini prihvatljivim – carstvu prirode stoje tvorevine uma, poput kulture, umetnosti, nauke. Upravo u tom sudaru rođena je ličnost Zapadnjaka, “taj glamurozni, borbeni, kontrolišući Ego” koji je dionizijski raspoloženog Don Žuana prvo učinio plejbojem (muškarcem koji bira i procenjuje) i, konačno, u našem vremenu, samozadovoljnim Narcisom.
Madona pripada epohi poslednjih trzaja odbrane pred novim dobom samoopsednutosti i distance. Ona je još uvek imala razloga da podseća žene da su dominantan pol i da ovaploćuje ženskost u njenim najrazličitijim vidovima: seksualnost i agresivnost (Borderline), glamur i duhovitost (Material girl), hladnoća i ravnodušno zavođenje (Open your heart), paganska senzualnost (Like a Prayer), moderna ikonografija, elegancija i moda (Vogue), dekadencija i biseksualnost (Justify my Love), ranjivost i nežnost (Frozen).
Njena muskularizacija, sve intenzivnija kako se približavamo našem vremenu, neverovatno je komplementarna sa njenim karakterom. U epohi koja briše razlike, u opasnosti su i Dionis i Apolon. Možda, čak, vrhunska tačka u razvoju zapadnjačke ličnosti, rođenoj u ime odbrane od surovosti prirode, paradoksalno završava u negaciji Drugoga, u očaravajućoj okrenutosti sebi, u zatvorenoj samodovoljnosti.
I dok je za Don Žuana poželjna svaka žena, budući da njegova želja nije ograničena kanonima lepog i dopadljivog, a strast lišena kontrole, plejboj se drži utvrđenih standarda na osnovu kojih bira, procenjuje, kalkuliše, on se oslanja pre na svoje oko i na svoje znanje, nego što dopušta nagonima da ga vode. Narcis, junak našeg vremena, zapravo je ekstremna verzija plejboja, skoncentrisan isključivo na sebe, nezainteresovan za ozbiljnije odnose samim tim što je apsolutno nezainteresovan za drugog.
Savremeni Narcis je danas najdominantniji tip muškarca, a “vreme koje ga je iznedrilo je vreme spektakla, reklame i slave. (…) Narcistička ličnost živi u ogledalnom svetu u kome traži potvrdu svoje sposobnosti da ostavi utisak i da privuče druge.” (Zorica Tomić, Muški svet) Na toj privlačnosti se sve i završava. Logično, završavamo u scenama spota “Paparazzi” u kojem Lejdi Gaga precizno pokazuje ispraznost savremenog “I love you”, “I trust you”.
Umesto investiranja u sopstveni odnos, ljubavnici, o čemu govore i stihovi pesme, investiraju u savršenu sliku svoje ljubavi (“But this photo of us, it don’t have a price”). Kultura uljudnosti (“Promise I’ll be kind”) podrazumeva korektnu ravnodušnost, ali investiranje je ograničeno isključivo na samoinvestiranje (“I’ll be your girl backstage at your show”). Trudeći se da ohrabri svoje fanove, Gaga im šalje poruku koja ide iz srca savremene medijske demokratije, poznate po široko otvorenim vratima za sve koji sanjaju o svojih pet minuta slave: “You are all superstars!” Plemenitiji smisao ova poruka dobija tek kada se shvati kao ohrabrenje, podrška svima koji se bore sa nesigurnošću, samorealizacijom i nedostatkom vere u sebe. Paradoksalno, upravo je nesigurnost gigantski projekat svih savremenih industrija lepote i uspeha (medijske, modne, farmaceutske, industrije tela). Bez agresije rigoroznih standarda, bez grčevitog pokušaja da se oni ispoštuju gladovanjem, steroidima, psihoterapijom, plastičnom hirurgijom ili vijagrom – nesigurnost bi ostala privatna stvar pojedinca, a ne globalni problem i opsesija.
Zbog toga, imam utisak da je Lejdi Gaga na veliki ekran stigla upravo iz tog začaranog kruga, formirajući armiju mostruma koji sveukupni balast civilizacije nose u sebi, ali uče da ovladaju veštinom nonšalantne koketerije sa njim. O sopstvenom before Monster životu govori baš na taj način, poručujući fanovima, okupljenim u Madison Square Garden-u, da nije važno ko su, odakle dolaze i koliko novca imaju u džepu. Najznačajnija među svim njenim poslanicama izrečena je u stihovima pesme “Born This Way” (“There’s nothin wrong with lovin’ who you are”) i upravo tu se Madona i ona nedvosmisleno dodiruju. Takođe, svaka se na svoj način afirmiše kao muza manjina, u prvom redu seksualnih. Preuzimajući deo njihovog imidža, otvorenim porukama ali i ličnim stilom nadahnjuju, hrabre ili pružaju utehu čitavoj sviti neprilagođenih – autsajderima, izgnanicima, drugačijima, neshvaćenima. U to ime i jedna i druga diraju u tradicionalističke, okoštale sisteme koji podrazumevaju utvrđene modle identiteta, u prvom redu poigravajući se licemerjem katoličke crkve.
I Madonina come on girls misija je hrabrila žene i inspirisala muškarce diljem planete bez obzira na grmljavinu koja je iz iz NewYork Post-a pratila njene prve spotove: “Kakva bludnica!” Razlika se, ipak, krije u tome šta će motivisani i ohrabreni učiniti sa konačno osvojenom ljubavlju prema sebi bez koje, istina je, nikakva druga ljubav nije moguća. Kvalitet te ljubavi je presudan. Ukoliko se ona zadrži na površnom egocentrizmu, što je zapravo i dalje odraz nemoći, a ne ljubavi, još dugo ćemo čekati renesansu. Svaki sledbenik Lejdi Gage mora da razume zbog čega diže sopstvenu šapu.
Daleko od toga da prihvatam ono u šta sam u početku verovao – da je Lady Gaga diva of déjà vu, te apoteoza globalne tehnokratije i emocionalnog siromaštva dekorisanog fancy gedžetima; ne mogu da ne se ne pozabavim sudbinom seksa viđenom kroz njene video spotove na prvom mestu.
Nadovezujući se na tezu da živimo u vremenu prezasićenosti seksom koji je sveden na golu, pornografsku transparentnost i, kao takav, miljama daleko od istinskog uživanja (bilo da je shvaćen dionizijski kao “slavlje života” ili kao rezultat apolonske probirljivosti u skladu sa trendovskim načelima lepote, imidža i koncepcijski osmišljenog hedonizma) u magnetičnim scenama spotova Lejdi Gage ima svega, samo nedostaje pohota.
Tu su i horor i moda i dizajn i drama, svi, čak i nepotrebni elementi za jednu strasnu scenu, ali bilo kakva razmena, koja prevazilazi mehaničko, izostaje iz te loše romanse. Ma koliko impresioniran njenom velikom ljubavnom rock baladom You and I sa aktuelnog albuma Born this Way, naglašavam tu razočaravajuću podudarnost između spotova u kojima je seks zapravo mrtav (finalna scena Bad Romance) i savršenog “savremnog seksa” koji je ispražnjen od zajedničkog, fokusiran na lično, obesmišljen do krajnjih granica, značajan samo ukoliko zadovoljava kanone besprekornog performansa koji besprekornim telom i umećem svako izvodi za sebe. Gledano iz ove perspektive, čini se kao da između ljupkosti izgubljenog raja gde “mladić voli devojku i devojka voli mladića” (La Isla Bonita, Madona) i hladne izuzetnosti Gagine postelje, stoje bar dva veka. No, nije isključeno da nam Lady Gaga samo skreće pažnju na nešto što se i njoj samoj ne dopada.
Na mesto strasti dolazi “fun, fun, fun”, a ljubavnik, uvek na testu pred magičnom ženskošću, sada mora da pročita ono što krije poker face, budući da njegov trijumf zavisi od samo toga da li će uspeti da shvati da ona, zapravo, ne voli nikoga.
Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”
