Uspomene su mi neraskidivim nitima vezane za tetkin parfem prošaran mirisom duvana. Sećam se buđenja zgrade, zvuka Radine veš-mašine koju je uključivala ranom zorom zbog jeftine struje, zarđalih šarki prozora koje cvile dok tata iz sobe tera karakondžule i noćne more… Sećam se klinaca koji bunovno žvaću žilava bela peciva i sebe među njima, kako u ruci držim još uvek vruć đevrek.

Tata me drži za drugu ruku dok jurimo ka Jagićevoj na čas klavira kod profesorke Milošev. Sećam se i trenutka pre nego što uđem u stan, a već osetim miris mamine krompiruše… Pamtim prah-šećer na vrhu nosa… Pamtim i Jocu kako kiti jelku negde posle katoličkog Božića, dok se kroz šalukatre jasno naziru pahulje koje asociraju na čisto. I sećam se svežine tek opranog veša koji širim, a od hladnoće mi trnu prsti, i uvek toplog radijatora na koji spuštam dlanove.

2 1 Mami umesto novogodišnje čestitke

Uspomenama smo utkani u ovaj svet

To decembarsko jutro 2000. i neke neodoljivo je podsećalo na detinjstvo od trenutka kada sam poznate mirise prepoznala u 31-ci. Miris je vodio do sredine autobusa. Približila sam se gospođi u bundi koja je poput pijane prostitutke išarala svoje lice. Crni kreon oko kapaka, plava senka i narandžasti karmin. Na njoj mošus i drina bez filtera. Pustila sam da me uspomena zavede prepuštajući joj se sve do izlaska iz autobusa. Decembarska svežina zamenila je poznate osećaje i arome, ali one su se i dalje nazirale u nozdrvama i negde duboko u meni, tamo gde se rebra spajaju.

Stižu praznici. Reklame za koka-kolu i grand kafu okupirale su sve TV programe. I nije neka šteta. Nekako se uvek više radujem bračnom paru Dravić–Nikolić i onim debeljuškastim Deda Mrazovima, nego izveštačenim “narodnim” veseljima. Čak iako niste primetili promenu programa dovoljno je da dok čekate zeleno svetlo na semaforu podignete glave i ugledate na banderama one made in china džinovske pahulje koje svetle tako da Beograd neodoljivo podseća na Las Vegas. I naravno, primetili ste prazničnu odoru Knez Mihajlove, u kojoj čak i cice koje nose preskupe cipele zastanu na trenutak, zatečene.

Dok mir tog mog jutra prestaje i kazaljke se pomeraju više ka podnevu, svi u kancelariji postaju euforični. Šef me opominje, kaže i mene je ščepalo praznično raspoloženje, nisam prisutna, ali oprašta mi, posledni je dan u godini… Nastavlja i priča o svojoj ženi koja mahnito pazari namirnice već danima za svečanu trpezu. Odmahujem rukom, kažem da sam ok, imam glavobolju… U stvari, sabirem utiske, krenula sam od januara, a tek sam negde kod 2. septembra. Stiglo me. Možda bih mogla da napravim listu želja kao Džek Nikolson u čuvenom filmu “The Bucket list”, manje ambicioznu i u skladu sa mogućnostima. Mada sve su liste iste, bar moje.

Ne znam da li da se zapitam nad ovom konstatacijom ili da promenim strategiju za ostvarenje uvek istih želja. Svima sve najbolje, mnogo zdravlja itd… Pokušala sam da prizovem nekoliko nju ejdž saveta kako bih se ratosiljala knedle u grlu, ali uzalud. Izgleda da im je istekao rok još za rođendan. Koleginica priča i vraća me iz paralelne stvarnosti u ovu naizgled pravu. Kaže ići će u Dubai i tamo će provesti praznike, nije joj neophodan muškarac da bi se dobro provela. Imaće spa vikend, potrošiće basnoslovnu cifru šopingujući i čvrsto će se uhvatiti za svoju samostalnost i finansijsku nezavisnost. Predlaže da batalim praznično spremanje i gubljenje vremena i da krenem sa njom. Ne vredi, ne mogu, nešto me još uvek koči.

Krećem kući i prvi put posle nekog vremena ne osećam onu poznatu paranoju koja me ophrva kada sam u sama u mračnoj ulici. Ne osvrćem se u strahu da će dvoglavi tip na džinovskom šarplanincu izleteti iz mraka i obezglaviti me. Tmina više nije tako mračna. Ispred Hrama devojčica uči da hoda. Zaleće se ka meni i pruža mi karamelu. Nisam ih jela godinama. Kako je došla tako je i otrčala nazad, mami u zagrljaj. Prilazi mi tip i značajno pita: “Koliko?” Nemam pojma. Koliko danas košta ljubav? Znam mnogo onih koji bi je pružili besplatno, i to ne samo kao uzorke jeftine kozmetike.

Te večeri povadila sem ukrase za jelku i orahe iz zamrzivača. Usput sam kupila belo vino. Rastužila sam se. Uopšte nisam kul, priznajem. I neka, bolje je tako. Rešila sam, napraviću kiflice i staviti ih na sred trpezarijskog stola, da zamiriše stan. Ivan kaže da voli kada se u domu oseća miris hrane. Uviću sarme i napraviti rusku salatu i orasnice koje ćemo jesti u ponoć uz čašu temjanike. Poslaću SMS poruke čim uđemo u 2013. Istu radnju ponoviću i 7. januara.

Jutra će mi ovih dana mirisati na cimet, mleko, sećanja i jedan pianino koji su pre petnaest godina u jedno slično zimsko jutro izneli iz stana i odneli niz ulicu popločanu lipama. Listaću albume i slušati u ovom trenutku naročito patetičnog Balaševića uz čašu kuvanog vina.

I poljubiću jednog večitog dečaka, zaslužio je, nosi mi torbu od škole do kuće već godinama.


Jelena Tanović je kao pukovnik Aureliano Buendia iz Markesovih “Sto godina samoće”. Ratuje, najčešće sama sa sobom. Voli svoju porodicu najviše na svetu. Jednog dana će imati svoj vinograd, kuću od kamena i živeće pored mora, a u predvečerja će unučićima čitati svoje priče. Veruje u jednostavnost života. Veruje u dobro u ljudima.

Editors choice