Pisati o fenomenu Twittera je podjednako zahtevno kao i napisati kvalitetnu socijalnu kritiku određene grupacije ljudi čiji su pojedinci (pretežno) teritorijalno rasejani, ali psihički, umno i duhovno (najčešće) ujedinjeni. Neverovatna je moć Twitter-kolektiva da razveseli ili rastuži, iznervira ili oduševi, pruži utehu, osmeh i šalu, ponekad i psovku, čisto da primora Tajmlajn (Timeline), koji je odavno postao lokalni kafić u kom se svi okupljamo, a prestao da bude filter različitih nick-ova, da odjekne realnošću. Svađamo se, mrzimo se, volimo se, ljubimo se, grlimo se, nedostajemo jedni drugima, vodimo debate na najrazličitije teme dopuštajući svima da čitaju ono što imamo da kažemo. U DM-ovima (Direct Messages) se zaljubljujemo, mada se o tome retko javno priča. Twitter je, pored zabave, i izvor korisnih informacija (gde nešto da kupimo/popravimo, kome da se obratimo za ovo ili ono, kako da dođemo do onoga što nam je potrebno, itd), s obzirom na to da se uvek možemo uzdati u to da će nam neko izaći u susret sa odgovorom na pitanje koje smo postavili. Ponekad se učini kako se na Twitteru svi već znamo, i da je višemesečno/godišnje Twitter-poznanstvo potrebno ozvaničiti fizičkom potvrdom tek da bi se ispoštovao protokol internet spajanja.

Ponekad mi se čini da je Twitter uspeo da uradi ono što političari naše i okolnih zemalja nisu uspeli ili nisu hteli godinama – spojio je mladež, a i one srednjih godina, vešto, ali (ne)očekivano. Smejemo se istim stvarima, podržavamo se međusobno, kolektivno spremamo ispite i proklinjemo studentske službe. Delimo (ij)ekavicu i proširujemo granice. Nedavno sam naišla na tvit određenog twiteraša koji je glasio “Došao sam na Twitter i saznao dve stvari: 1) Na internetu ima i lepih ljudi. 2) Srbi ne mrze Hrvate.” što je dovoljno posvedočilo o slozi koja vlada u Twitter-galaksiji. Dodatno je simpatično što se retko prate osobe koje tvituju na nekom od stranih jezika (mada ovo nije pravilo), jer, čini se, svi poistovećuju uživanje razgovora sa ekspresijom misli na sopstvenom jeziku a koji, sticajem okolnosti, razumeju i okolne države. “Niko ne tvituje kao naši”, (nacionalnost osobe nepoznata) osvanuo je tvit na jednom jutarnjem Tajmlajnu. Po buđenju, tviteraši su se glasno složili. Takođe, termin Tvitoslavija, koji predstavlja davno raspalu SFRJ, ali ponovo ujedinjenu na Twitteru, uveliko kruži Tajmlajnom.

Twitter is over capacity Mi deca sa stranice TwitterŠta se desi kada Twitter osvane sa natpisom Twitter is currently over capacity; Please wait a moment and try again? Zavlada opšta panika i haos. Gde ostaviti sve te misli i kuda istresti emocije, ako ne na crvenom tepihu Tajmlajna? Ko će bolje razumeti predispitnu strepnju i potrebu za prvom jutarnjom kafom ako ne kolege tviteraši koji su se spremali da se i sami oglase na sličnu temu? Niko. Zato se kolektivno šalju pozitivne misli i drže prekršteni prsti da Twitter što pre proradi, kako bi se život nepotrošenih misli vratio u normalu.

Osobama sa strane opsesivnost koja ima jaku sponu sa Twitterom deluje apsurdno, isforsirano i, štaviše, nepotrebno. Osuđuju tipičnim, već izlizanim i svima napornim pitanjima “Šta radiš toliko na Twitteru?” i komentarima “Siđi s Twittera pa ćeš imati vremena”. Na takva pitanja ili konstatacije, tviteraši se, još jednom uortačeno, oglašavaju sa “Twitter je besplatna psihijatrijska ustanova, kome se ne čita neka ne gleda”, i zli jezici istog momenta utihnu, ili to barem urade pred tviterašima, a privatno nastave da mrmljaju sebi u bradu. Twitter svakako nije ono što bi neko nazvao životom. Nije ni jedina stvar koju ma ko od nas ima u životu. Ali, Twitter je virtuelno katarzično utočište od sveta, Twitter je navika i sklop ljudi koji umeju da se međusobno podnose i simpatišu satima.

Nedavno mi je neko rekao kako je na Twitteru još od perioda kada su sve voleli i kad nije bilo tabora i izdeljenosti. Način na koji sam ja to shvatila nije nužna podeljenost po taborima. Više je podeljenost na ljude koji nam se dopadaju ili ne, na one koji govore manje, a misle više (i obrnuto). Na osobe koje zasmeju i oduševe, ili one koji odluče da se drže stroge formalnosti, pa privole ozbiljnije teme. Sve se, na kraju, svede na stvar afiniteta, a dugme (un)follow je tu da afinitet potvrdi.

Ono što mi je u poslednje vreme okupiralo misli nije podeljenost ljudi na Twitteru. Zapravo, zapitala sam se da li nas Twitter zbližava ili udaljava ili ne radi ni jedno, nego samo postoji. Istina je, tvitujemo misli koje se ne usuđujemo da izgovorimo na glas onima koje volimo ili mrzimo, tvitujemo kada želimo nekoga da zagrlimo ili udarimo pa se nadamo da će se pronaći u našem napisanom. Pišemo o onima koji naš tvit nikada neće pročitati. A pišemo i besmislice koje su višeslojno smislene samo onima koji ih otkucaju. Ponekad nam se učini da međusobno na Twitteru razgovaramo kada zapravo ćutimo i puštamo iskucane unutrašnje monologe da nam prerastu ne samo u naviku nego i u potrebu, štaviše u neophodnost. Kada smo pronašli jedni druge na Twitteru, da li smo se udaljili od onih koje smo do tada poznavali? Verovaću da ne. Twitter je, ipak, velika smislena zabava, ventil i igrarija, obojena svakakvim kontekstima, maštanjima i, često, lažnim profilima. A, opet, možda smo (ne)svesno prigrlili placebo bliskost svesni da je njeno otelotvorenje (u stvarnoj, fizičkoj formi) udaljeno samo korak od menšna u kom onome ko nam na Twitteru posebno prija napišemo “hoćeš na kafu danas?” Možda.

Na Twitteru smo svi sve. Svako je moćan, bezobrazan i besan. Svako je zaljubljen, (ne)srećno uglavljen u vezu, ili, pak, sâm. Svako ima glas, svako je pametan i razborit, svako je zanimljiv. Svako nas iz momenta u momenat nervira i svakoga obožavamo (baš kao i sa ljudima u stvarnosti koji postoje mimo Twittera). Na Twitteru smo tu da bismo ostavili deo sebe i uzeli malo drugih. I, tu smo da bismo imali svoje favorite. A, istina je, Tajmlajn je favorit čijoj se želji svi (ne)svesno, ali sa uživanjem povinujemo.

(naslov – @cunninG)


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice