Postoje mesta na koja se uvek vraćate i mesta gde volite da provodite vreme sa svojim najbližima. Kopaonik je svakako jedno od njih. Sigurno ste do sada na našoj najlepšoj planini doživeli nezaboravne trenutke, upoznali zanimljive ljude i okusili čarobne avanture. Sada ih možete podeliti sa nama u okviru kratke autorske priče i možete osvojiti sjajne nagrade! Kratke priče za duga sećanja vas mogu vratiti na Kopaonik! Podelite sa nama svoju Kopaonik priču i MK Mountain Resort vas nagrađuje!
Kako da učestvujete?
Podelite sa nama zanimljivu priču, svoje snežno iskustvo sa Kopaonika, opišite nam svoju zanimljivu zimsku avanturu i u tekstualnoj formi (do 300 reči) je pošaljite na email konkurs@wannabemagazine.com sa imenom i prezimenom, e-mail adresom, brojem telefona.
“Moje prvo samostalno zimovanje bilo je pre pet godina. Potpuno je drugačije kada u susret zimskim avanturama krenete bez roditelja i sa najboljim prijateljima. Te zime, desila se i moja prva ljubavna zimska priča. Sećam se, bilo je jutro, staza je samo mene čekala da zajedno ispišemo neke nove tragove po snegu. Čini mi se da sam te godine imala najviše hrabrosti i odvažnosti. Bila sam ponosna na svoje skijanje. Upustivši se u ples po stazi upustila sam se i u ljubavnu avanturu. Na kraju staze čekao me je on, visok i šarmantan, moj sadašnji dečko. Dobila sam kompliment za svoj spust i poziv na čaj. I od tada, svake godine se vraćamo na našu stazu, tamo gde nas je Kopaonik spojio”. (Sanja, 22 godine)
Nagrade:
Prva nagrada: vaučer za dvoje u trajanju od 7 dana čistog uživanja (Grand Hotel & Spa)
Druga nagrada: vaučer za dvoje za ski vikend (Family Hotel Angella)
Treća nagrada: vaučer za dvoje za ski vikend (Apartmani Konaci)
Tri najinteresantnije priče odabraće stručni tim MK Mountain Resorta i Wannabe Magazine-a.
Ostale informacije:
Nagradni konkurs traje od 27. oktobra do 1. februara 2016. godine i završava se u podne.
Nakon slanja priče, ukoliko ne sadrži nedozvoljen sadržaj, biće odobrena u najkraćem mogućem roku na posebnoj stranici na www.wannabemagazine.com.
Priča mora biti autorska, u suprotnom biće diskvalifikovana.
Biće objavljene samo priče koje koriste srpska slova (ČĆŠĐŽ).
ZBOG VELIKOG INTERESOVANJA KONKURS PRODUŽAVAMO ZA JOŠ MESEC DANA!
Zvanična lista dobitnika biće objavljena 1.2.2016. na sajtu Wannabe Magazine-a i na Facebook stranici MK Mountain Resort-a.
Dobitnici će biti kontaktirani putem emaila. Oni svoj vaučer mogu da iskoriste do kraja zimske sezone.
Sve priče možete pogledati na ovoj stranici.
Nagradni konkurs važi za Republiku Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku.
Još sa tri godine, išao sam s' roditeljima na Kopaonik, od malih nogu sam zavoleo te beskrajne prostore, mase i daljine, sve u kretanju i stalnoj promeni. Svake zime bih sa roditeljima video nešto novo, nešto svojstveno i jedinstveno, nešto vredno pažnje i lepih osećanja. Zavoleo sam tu planinu i njenu dušu kojom pozitivno usrećuje sve u njenoj blizini. Sa devet godina upoznao sam tu devojčicu crne duge i loknaste kose i rumenih obraza, koji bi i od zime i snega rumeno lepo izgledali, i ona je imala devet godina i svake godine je sa roditeljima dolazila na Kopaonik. Upoznali smo se, dečije bezbrižno smo se sprijateljili, roditelji su nam se međusobno upoznali. Najbolji dani moga detinjstva. Dogovor je bio da se svake godine sretnemo na istom mestu. Tako, prolazile su godine, i svakog puta smo se susretali na istom mestu, proživljavali one lepe i lagodne dane kao kada smo se upoznali. Godine su i dalje tekle, postajala je sve lepša, izobličenija, zanosnija, raskošnija i opet ta bujna, meka i crna loknasta kosa sa krupnim cnim očima. Sa sedamnaest godina sam imao prvi poljubac, ljubav je neprestano cvetala. Naše je vreme. Spletom okolnosti i naše fizičke udaljenosti gradova, najbolje rešenje bio JE Kopaonik i naše vreme koje bi zajedno i poput prvog dečijeg bezbrižnog vremena provodili. Sa snegom, sa toplinom kamina, sa mirisom čaja i njenog crvenog karmina. Nosim sat, a na satu izrezbaren značaj svega, gde stajaše "Uvek ću imati vremena za tebe." Naša priča tek počinje.
Moja Kopaonik priča?! Koju priču da izaberem kada ih ima mnogo i sve su mi drage i u meni bude najlepša osećanja i najlepša sećanja. Bila sam baš mala kada smo se prvi put sreli i sprijateljili Kopaonik i ja. Do iznemoglosti sam se bezbrižno kliskala, sankala, grudvala, ronila po snegu... a onda uživala u krofnicama i toplom čaju. I tako se godinama naše prijateljstvo produbljivalo i postalo neizbežni deo mog života. Skijama sam prošpartala sve staze, a mojoj sreći nije bilo kraja kada mi se pružila prilika da te iste staze jedne noći obiđem vozeći se ratrakom. Ispunjenje davnašnje želje! Bože, kako sam bila srećna! Ja se vozim ogromnim, svemogućim ratrakom, a kao mala vrištala sam i bežala čim bi se odnekud pojavio! Noć je bila vedra, nebo – beskrajno prostranstvo prepuno zvezda! Samo belina i tišina, nigde nikog...a mi se penjemo da Pančića. Grmi grdosija, gura gomile snega, ravna stazu, a ja zavaljena u sedištu u toploj kabini, ushićena. Vozač mi opisuje staze, pokazuje gde silaze vukovi, gde najčešće sreće lisice...Sa vrha Pančića vidi se cela Srbija, u daljini svetlucaju gradovi,... a ja bez reči. Oduševljena! Upoznajem dragu planinu iz sasvim drugog ugla! Prelepa je! Uvek kada se rastajem sa Kopaonikom zagrlim medu Kopija i obećam da ću ponovo doći. I sada već brojim dane do skorašnjeg susreta.
''Sedimo u klupama,više spavamo nego što slušamo profesora,kada u razred stiže obaveštenje o zimovanju na Kopaoniku.Svi smo odmah zainteresovani i svi slušamo šta nam se čita. Naravno,odmah se prijavljujem,i počinjem sa planovima za moje prvo samostalno zimovaje. Kroz dva meseca stižemo,odmah navlačimo skijašku opremu i krećemo na stazu. Na stazi,kao i u školi,najbolji je on,najlepši dečak u mojoj školi. Konačno imam priliku da se izdvojim od drugih devojčica i pokažem da sam najbolja na skijama. Posle prvog zajedničkog spusta on me hvata za ruku i ljubi u obraz,uz sve pohvale. Moje malo srce hoće da iskoči iz grudi. Nakon nekoliko dana zajedničkog skijanja i svih drugih aktivnosti koje smo zajedno obavljali,prilikom vožnje žičarom,on me je iznenada,neočekivano poljubio. Pravi filmski poljubac i filmske okolnosti. Žičara,sunce i prva ljubav. Definitivno lepše nije moglo. Od tada Kopaonik zovem planinom ljubavi i uživanja. I nakon toliko godina,toliko novih ljubavi i novih mesta,uvek se rado vratim baš tu,na planinu sa posebnom energijom,čarima i toplinom,na Kopaonik."
Pretpostavljam da su mnogi imali predivna iskustva na Kopaoniku, sjajno se proveli, skijali, pronašli ljubav svog života…Moja priča od pre par godina je malo drugačija i nije uopšte prijatna. Čak slobodno se može reći da mi je pokvarila ostatak zimovanja. Krenula sam na Kopaonik sa društvom kolima i nadala sam se najboljem zimovanju. Stigli smo i smestili se u apartman. Ja kao jedini neiskusni skijaš pridružila sam se ostatku ekipe i odlučila da se oprobam u ovom sportu. Iako me je u početku bilo strah, uz pomoć instruktora sam savladavala tehniku skijanja. To se u početku činilo veoma teško, ali vremenom sam se sve više opuštala kako su dani prolazili. Sve do jednog dana kada sam se na stazi sudarila sa jednom devojčicom. Ispostavilo se da je ona bila povređena. Lekar je utvrdio da je izvrnula zglob i da će morati da miruje do kraja zimovanja. Čak se i sad odlično sećam osuđujućih pogleda njenih roditelja koji su sve vreme prebacivali krivicu na mene. Njihovu odgovornost niko nije ni dovodio u pitanje, bez obzira što dete tog uzrasta treba da boravi u ski vrtiću, a ne na istoj stazi sa odraslima. Ja sam zbog griže savesti više od pola zimovanja provela uz povređeno dete, pitajuće se zašto se to baš meni desilo. Ove godine se nadam puno bolje provodu.
Nekad sam smatrala da je skijanje za snobove.A Kopaonik idealno mesto da se to postane. Ipak, povela sam na tu planinu svoje dvoje dece,lišenih svih predrasuda.Voleli su snežne bajke koje im mati nikad nije pričala.Kćerka,tek osnovac. Sin u predškolskom. Zaljubljivali smo se svi u planinu i ne znajući to. Znate žičaru koja nosi na Pančićev vrh, dva po dva ? Za trećeg nikad nema mesta u nizu. Moja odlučna kćerka uskoči u pokretnu korpu. Sama. Činilo se razumnim. Bilo bi, da u tom trenutku sin ne počinje da vrišti i otima se, da neće i ne sme. Još jedna korpa ode prazna. Instinktom, bacih sina u sneg,doviknuh čuvarima da ga sačuvaju i krenuh za mojim drugim detetom. To je samo jedan krug i ništa se loše nikom neće desiti - razmišljala sam. Savršeno sunčan dan a gore nas čeka pogled na Svet ilepotu koja ovde miruje. Poput mog pogleda na njenim leđima. Sinovljev jecaj je takodje mirovao u meni. Ne i planina. Prepleli se oblaci, Sunce pokrili, minut do vrha već nas je vetar bacao u stranu. Žičara zacvile I stade.Tek kad se kćerka okrenula shvatila sam da joj nisam kazala da će se to desiti,da sam zaboravila.Dete me nemo gledalo a ja sam dovikivala da je to u redu,da tako treba.Osim jelki niko drugi me nije čuo.A korpa u kojoj sam sedela, počela me tresti i od vetra i od straha. I onaj jecaj deteta u snegu I njen izgubljen pogled koje me šibao spreda . Ljuljale smo se tako na nebu, dok žičara opet nije zacvilela.I ponovo se razvedrilo tako da me na vrhu dočekalo Sunce i njen osmeh kad je zaokrenula za povratak. Super - doviknula je, obasjana, kad bejasmo najbliže jedna drugoj. Super - kazao je i uplakanko kad smo stale na sneg.
Prečešljavam najlepše uspomene zabeležene na snegu uz veliku šolju tople čokolade i pokušavam da izaberem baš onu koja je zaslužila titulu najlepše zimske avanture mog života. U prvom mahu ledeni talas svežine zapljuskuje moje lice, dok navlačim svoje prve gojzerice i čvrsto držeći se za maminu ruku krećem u osvajanje tog famoznog velikog i neosvojivog vrha-početničke staze.Predivni snežni dani isprepletani mirisom maminih vrućih uštipaka, najlepšim porodičnim trenucima, zagrljajima i takmičenjima u pravljenju Sneška Belića polako prerastaju u Kopaoničke noći.Večeri pored kamina uz kuvano vino i smeh drugarica dok ogovaramo zgodne momke u skijaškim odelima kao i besane noći provedene uz muziku gromoglasan smeh i pravljenja planova za naredne snežne dogodovštine obojile su posebnim bojama moje tinejdžerske dane. A danas,najradije koračam u njegovom zagrljaju mršteći se na njegov dečiji smeh upućen mom pokušaju hoda po ovom zaleđenom tlu.Jer ipak, nikada nisam imala tu sposobnost da čvrsto stojim na utabanom snegu ove planine, jer Kopaonik je oduvek činio da se osećam nestvarnom, poletnom, ostavljajući iza sebe sve životne tegobe i puštene kose, raširenih ruku dočekujem nova, uzbudljivija jutra. Kopaonik je moj nepresušan izvor radosti, porodičnih uspomena, smeha i ljubavi i u pravo te životne radosti oplemenjuju dušu svakoga od nas, zato je Kopaonik sam po sebi MOJA NAJVEĆA ZIMSKA AVANTURA.
Bila je to nezaboravna godina, puna raznih, interesantnih dogadjaja. Zabranjena ljubav izmedju dvoje mladih koji se neizmerno vole i sigurni su da su baš dobar spoj. Rešila sam da koračam stazom kojom me vodi moje srce i udam se za svoju ljubav. Uradili smo to krišom, jednostavno sam bez reči otišla kod svog dragog. Sve se na kraju pozitivno završilo, čudno, ali svi zadovoljni. Razmišljamo o svadbenom putovanju, a para nedovoljno. Nekako smo skupili za jeftiniji hotel na Kopaoniku i krenuli na put. Ostala sam bez reči dok su se putem pored nas smenjivale predivne slike naše najlepše planinske lepotice. Ogromni četinari prekriveni snegom su slika koja se rečima ne može dovoljno dobro opisati. Jednostavno se mora doživeti. Stižemo u sromniji hotel( tada za mene najlepši i najluksuzniji) gde nas čeka prijatno osoblje i smešta u sobu. Na stolu nas čeka dobrodošlica u vidu korpe sa voćem i šampanjac sa porukom "Srećni mladenci". Plakala sam i smejala se u isto vreme. Usledio je prvi susret sa svom tom opremom za skijanje. Bila sam oduševljena i skijala od jutra do mraka. Moj suprug je uživao na suncu u obližnjim kafićima. Tada nije imao želju za skijanjem, a sada je veliki zaljubljenik u taj sport. Bila je to predivna nedelja koju ću zauvek pamtiti. Tužni smo se vraćali kući. Nekoliko nedelja kasnije sam utvrdila da sam u drugom stanju. Naša prva beba začeta je na Kopaoniku. Bili smo presrećni i tada odlučili da ćemo svake zime odmarati na planini koja na je donela najveću radost. Nisam mogla da propustim ni jednu zimu, pa sam i druge dve trudnoće šetala na čistom vazduhu i ponosno se kupala na bazenu bez ikakvog straha.Sada imamo tri predivne ćerke i skijamo svi zajedno. To su naši najlepši trenuci u toku godine. Promrznemo preko dana na snegu a uveče se zagrejemo u vreloj vodi na otvorenom bazenu. Možda je moja priča duža nego što bi trebalo, ali ja zaista nisam mogla tu lepotu sažeti u kraćoj formi. Pisala bih još puno toga, možda sledeće godine kada se nakupi još neka anegdota sa predstojećeg odmora. Nestrpljivo čekamo dan kada ćemo otputovati.
Bila je to školska 1999/00, zima posle bombardovanja. U školi je odlučeno da umesto višednevne ekskurzije, idemo na izlet na Kopaonik. Mi, prva godina srednje. Društvo ekstra. Među nama, Ivana, devojka koja poznaje Kopaonik, jer je svaku zimu provodila tamo u svojoj vikendici. Ona nam je bila "vodič". Nagovorila nas je na vožnju žičarom do Pančićevog vrha. Mnogima od nas je to bio prvi susret sa žičarom. Popesmo se, uživasmo, dok najednom nije stala. Tu je nastala panika, vrištanje, histerija. Drugarici je čak ispao i fotoaparat, dok je druga htela da skače, a treća počela da paniči kako nećemo ostati živi. Treba napomenuti da niko od nas nije imao mobilni telefon. Posle sat-dva (mozda i pola sata, ali se nama tada tako činilo), pokrenula se žičara i mi stigosmo na vrh. Povratak - pešice jer niko nije imao hrabrosti za povratak žičarom i naravno izbila je frka među nastavnicima, jer smo zakasnili u odnosu na dogovoreno vreme. Danas, prilikom proslave mature, tome se smejemo i dogovaramo da zajedno ponovimo avanturu. A do tada, svaka od nas je nastavila da posećuje Kopaonik, ali sada sa porodicama....
Ne umem da pišem priče, nekako sve one na kraju jedne na druge liče, umem samo, ili bar mislim da je tako, samo događaje koji su se desili da ispričam, i drugačije nikako... A ovde ima stvarno svašta da se ispriča, jer ovo je moja o Kopaoniku priča! Volim stvarno volim ja tu planinu, volim je i u leto, a pogotovo u zimu, jer zima nije zima dok se breg ne zabeli, a to je poseban osećaj koji svakog skijaša veseli... Tako je i bilo godine prošle, mnoge grupe skijaša na skijanje su došle, mnoge grupe i mnogo lica koje opčinjava planinska belina – a ni slutio nisam da će među njima biti i moja sudbina! U smiraj dana, dok se priče sa staze prepričavaju, dok se jedni spremaju za izlaske, a drugi da spavaju, ja sam uz topao čaj osetio i njene tople oči, osetio udar ljubavi koja će u moje srce doći! Brzo sam joj prišao, nisam gubio vreme, već sam osećao da je poznajem celi život i da je ona ona prava za mene, nisam se libio da joj do znanja stavim, da druženje sa njom želim i van Kopaonika da nastavim! Naša priča traje već godinu dana, možda i malko više, ona me veseli i za pisanje inspiriše, ona je moja muza i smisao moga života, ona je moja radost i lepota! Ali najčudnije u celoj priči, i po tome ona nijednoj nije slična, je to da moja draga skijanju uopšte nije vična, tako da bi prilika bila idealna stvarno, da još koji put odemo na Kop, da je naučim da skija sjajno! A i kada već budemo bili tamo, mogli bi našoj vezi još nešto da pridodamo, rešio sam, i nadam se da ću imati prilike, da joj verenički prsten poklonim baš ispod Pančićeve omorike.
Ove godine je tačno deset godina otkako idem na zimovanje na Kopaonik. Zašto baš svake godine idem tamo? Tog februara, samo što sam doputovala i raspakovala kofere, krenula sam na stazu. Nisam znala da skijam, ali sam mislila da skijanje i nije neka nauka. Prevarila sam se! Došla sam na stazu. Tada sam mislila da je to najstrmija staza koja postoji, a zapravo je bio samo brežuljak. Dok sam tako stajala na vrhu, uspaničila sam se i uzvrpoljila, što je dovelo do toga da se, ne znam ni sama kako, sapletem o sopstvene skije. Pala sam celim telom preko stopala. Prišli su mi neki ljudi, među njima i on, i pomogli su mi da dođem do hotela. Pitala sam ga da zajedno skijamo kada se oporavim, ali mi je rekao da sutradan ujutru ide kući. Noga mi se oporavila i te godine sam naučila bar da ne padnem sa skija dok stojim. Svake godine odsedam u istom hotelu kao i pre deset godina, u nadi da će mi se to lice ponovo osmehnuti.
1.maj 2014,drugarica i ja provele smo u de lux hotelu Grand.Šta reći,sam naziv kaže, grandiozno.Obzirom da je ski sezona bila zatvorena, napolju kišovito,bile smo upućene na uživanje u Wellnesu( što nam nije teško palo) Naravno,nezaobilazno slikanje,selfi,jer sve sto se ne publikuje na Fb kao da se nije ni desilo;-) iii dok se poziralo u bazenu došlo je do "incidentne situacije"foto aparat je završio na dnu istog (na sreću, vodootporan)E onda je krenula komična situacija, kako ga dohvatiti?!ni jedna od nas ne zna da roni. Sledećih par minuta, svodi se na to da ličimo na davljenike, gde okolina ne razume svrhu našeg praćakanja po vodi.Poremetile smo red i mir u spa centru, samim tim pridobile pomoć dečaka od nepunih 10 -tak god. Kako god, vratile smo se pune lepih uspomena, relaksirane i ma koliki blam bio, aparat je i dalje u "životu" da ovekoveči nove trenutke u 2016!
Zvono. Kada će prestati da dosađuju sa tim anketama? Ubrzano ustajem, otvaram. Nije anketa. Pismo. Jako čudno pismo. "Autobus 14:30, peron 16, Kopaonik". Ne znam šta je u pitanju, ali priliku da odem na Kopaonik ne smem propustiti. Dva najhaotičnija sata ikada i... spakovala sam se. Stižem, izlazim iz autobusa. Vidim tablu na kojoj piše "Kako si putovala, draga?" . Izgubljena i uplašena, osvrtala sam se oko sebe. Na prelepoj zgradi sam ugledala strelicu i natpis "300 metara". Tirkizna boja. Znala sam da je za mene, obožavam je. Uputila sam se tamo i stvorila se ispred predivnog apartmana. Na vratima su me dočekali sa "Dobar dan, gospođice Gajić, očekivali smo vas". Dok sam ostavljala stvari, zatekla sam ceduljicu. Misteriozno je pisalo "Prati gospodina sa tvojim omiljenim brojem". Izašla sam iz apartmana i ugledala otmenog i upadljivog muškarca, sa brojem sedam na leđima. To je to, znala sam odmah. Prišla sam mu, otvorio mi je vrata automobila, krenuli smo. Nismo se dugo vozili. Ostavio me je kod jedne klupice. Zašto bi to uradio? Čekaj! Nemoguće. Ovo je naša klupa? Otkud ona ovde? Stoje ispisana naša imena, M♥L, kako? Sada sam znala. On je. Ispod klupe sam našla učvršćenu kutiju. Podigla sam poklopac i naišla na strelicu. Odvela me je do žičare, a potom i do najvišeg vrha. Stajao je tu snažno, moćno. Ali ne zadugo. Šta to radi? On, on, on... kopa? Traži nešto. Vadi... Prsten! Gospode, da li je ovo stvarno! DA, DA, DA! Vičem to u sebi. Ali... Ne mogu da izgovorim. Nešto nije u redu. Budim se. Ne radite mi to! Želim da ostvarim svoje dve najveće želje! Kopaonik. I njega, kako me čini najsrećnijom devojkom na svetu. Ženom. Njegovom ženom. Ja verujem da će se obe želje ostvariti. Ali, krenimo sa Kopaonikom. Od njega sve počinje.
Počelo je, postaje sve belje. Ipak ćemo imati snegom okupanu Novu godinu. Niko nije verovao u to. Nisam ni ja. Zašto bih? Ako sam prestao da verujem u pravu ljubav, iskrenost i dobrotu u ljudima, srećne završetke, pa, mogu da se predam i u nadanju za snežni kraj decembra. Ali eto, izgleda da floskula "Stići će kada se najmanje nadaš" i nije baš samo floskula. Hop na Kop iiii... stigli smo. Kopaonik kao Kopaonik, uvek isti, hladan, beo, snažan, neustrašiv, ali ipak nekako pitom, gostoljubiv, čekao nas je raširenih ruku. Odlutao sam mislima sa staze na trenutak, zamišljen. Nisam ni gledao kuda idem. Začuo se blagi vrisak. Udario sam u nešto. U nekog. U nju. Pali smo oboje. Ona, pod dejstvom zakona fizike i idiota koji nije gledao gde ide. A i ja, opčinjen njenom lepotom. Zaledio sam se. Niske temperature Kopaonika nisu bile krivac. Drhtao sam, kao pred prvi spust na Kopu. Valjda je ovo mesto toliko magično da budi najraznovrsnije i najsnažnije osećaje u tebi. Tu sam je i poljubio prvi put. Najhladniji dan u godini, ali nikada se nisam osećao toplije. Ona i ja, i naše letovanje u sred zime na Kopaoniku. Na Kopaoniku smo proslavili i našu prvu godišnjicu. Nismo znali lepše mesto, od ovog, idiličnog i magičnog, biserno belog, nama najtoplijeg zimskog skrovišta, koje mi je vratilo veru. Možda ipak postoji "ona", "prava", devojka iz snova. Možda se ipak dobro dobrim vraća. Konačno je SVE dobilo značenje i smisao. Najlepše stvari su ipak vredne čekanja. I ove godine idemo tamo. Pogodite šta je čeka ispod naše klupice, na kraju staze? Da, siguran sam, sa njom želim da provedem ceo život. Kope, stari druže moj, čekaj nas. Dolazimo. Dolazićemo. Za koju godinu, nadam se, i u većem broju. Hvala ti za sve.
Kopaonik, ću pamtiti uvek kao prvo zimovanje sa mojim dečkom. Sećam se ,,leptirića u stomaku“ i slatkog nestrpljenja koje me je polako opijalo, kako smo se pribiližavali hotelu ,,Grand“ koji je postepeno, poput čarobnog zamka izranjao iz nebeskog belila Kopaonika. Sećam se i našeg prvog skijanja na Karaman grebenu. Vetar nam je hrlio u susret, dok smo se spuštali niz ski stazu. Ja sam povremeno, pomalo od straha, jer dugo nisam skijala, a pomalo od uzbuđenja, vriskala. Sećam se i naših jutarnjih šetnji po planini. Sneg je bio mekan poput paperija, imala sam osećaj kao da hodamo po nebeskom svodu. Šetali smo često u tišini, uz povremene zaljubljive osmehe i posmatrali taj snežni mir oko sebe. Nakon duge šetnje i porumenelih obraza, kako bi se približili hotelu, osetili bi slatki, topli miris jabuka-cimet čaja, utkanog u oštri miris hladne zime napolju. Svaki dan, nakon šetnje, ušuškani jedno kraj drugog, pili bi jabuka-cimet čaj i kroz prozor posmatrali usnulu priprodu Kopaonika i decu koja uživaju u zimskim čarolijama planine. Za mene Kopaonik je moja jabuka-cimet planina.
Mama i tata mnogo vole Kopaonik, pa su tu bezgraničnu ljubav preneli i na mene i seku. Moje najranije detinjstvo me veže za Kop. Sećam se da me je tata vukao na sankama i pričao kako je kao dete zimovao u depadansu "Vile nad Sunčanom dolinom", pa u "Karavanu" i kako su zime bile sa puno snega. Sećam se kako sam se kliskala do iznemoglosti i valjala po snegu.... Sećam se kako sam sa nepune tri godine neumorno i uporno pokušavala da savladam tanjir i koliko sam bila srećna i ponosna kada mi je to pošlo za rukom, a da ne padnem. Taj osećaj ljubavi prema mojoj planini i skijanju me prati i dan danas bez obzira da li se spuštam niz Krčmar ili Krst. Sećam se kako mi je srce ubrzano lupalo kad god prođemo Brzeće i kako sam uvek bila presrećna kada ugledam Gobelju. Kasnije su došle neke ozbiljnije staze, duge vožnje starom žicom do Pančića, prvi odlasci na moju planinu sa društvom, Nove godine, kuvano vino, škripanje pršića pod nogama u kasnim satima pri povratku iz izlaska, maženje Skipija, neizbežno trkanje sa sekom koja je brža, obilazak staza noću u vožnji ratrakom, ali i neprevaziđen strah od te grdosije... Prošlo je 20 godina od mog prvog odlaska na voljenu planinu, ali svake godine ostajem verna Kopu i srce mi i danas lupa jako od sreće kada se sretnemo po ko zna koji put. Volim njegove čari i leti i zimi. I uvek se osećam se kao da sam došla kući.
Baš je bilo vreme večere i svi smo sedeli za stolom. Videvši mog dečka, sestru i njenog dečka kako trljaju dlanove i pevaju „Al' je, al' je 'ladno“ dobih tu neopisivu želju da odemo na Kopaonik. Tada već kao učenica, imala sam ceo raspust, a oni, kao radnici samo jedan slobodan dan. Tako je i bilo. Dočekao nas je beli pokrivač, puno nasmejanih radnika koji su čistili sneg i pomagali oko parkinga, pa čak i oni koji su hteli da ponude uslugu stavljanja lanaca. Skijaši su se neumorno spuštali niz vrhove, a ja sam se raspitivala koja žičara ide do kog vrha. Misleći u sebi da mi je to jedina prilika da vidim najlepše čari Kopa, odlučila sam da se vozim do Pančićevog vrha i Nebeskih stolica i panoramski razgledam različite vrste drveća i žbunova koji čine ovaj reljef neodoljivim. Osećaj je zaista neverovatan i mislim da je ovo gledanje planine iz drugog ugla ostavilo najjači utisak na mene i da je ovo jedino što bih želela opet, opet i opet. Ručali smo u jednom od restorana, raspitali smo se gde je mala pijačica za kupovinu magneta, a nemajući dovoljno vremena za ostale aktivnosti, put nas je već zvao za Beograd. Kratka avantura sa Kopa, probudila je takav osećaj, da bih i sad rekla: „Idem opet!“, a to je, smatram, najbitnije što neko mesto može da učini, da pozove ljude nazad! #kopaonikprica (Ana, 19 godina)
Čekam u redu, kolona, ne vidi se početak. Uočila sam ono što mi treba, na samoj ivici police. Slatko od divljih kupina. Mašnica na njoj govori za sebe, ukusno. Korak jedan, korak dva, na dohvat ruke, samo što nisam. Ali ništa od toga. Stvorio se ispred mene, ne znam kako i odakle i maznuo mi zadnju teglu sa police. Ništa od mafina večeras!? Taman kad sam bila spremna na fajt rečima, on se okrenuo, nasmejao se i pogledao me tim divnim azurno plavim okicama. Gledam ja njega, gleda on mene. Niko ni da bekne! Zaboravih ja na kupine i mafine. Nakon nekoliko dana , dogovorila se s društvom i svi skupa pošli na planinu, Kopaonik naravno. Zaselo društvo na svoja mesta, dok ja guram kofer pun džempera i kapa, pronalazim svoje mesto u autobusu, kad ono on. Nemoguće!!! Pogledam opet da utvrdim gradivo. Jeste, to je to, na pravom sam mestu, sedište broj 21, a do njega sedi otimač tegli. Zauzela svoje mesto, pored njega. Nas dvoje uživamao u snegu, šetnjama, vazduhu, pogledu koji se pruža sa ove divne planine. Prizor je neverovatan! Dečija graja na sve strane, proleti po koja grudva, skijaši zauzeli staze njima poznate, kreativci se bave Sneškom, svi jure nekud i uživaju na snegu. A on pada, tiho, polako, bezbrižno formirajući sloj, po sloj belog pokrivača. Anđelčiće na koje naiđete jesu naš potpis, naše remek delo u igri sa prirodom, kojoj se uvek vraćamo. Zagrljeni, jedno uz drugo, miris kuvanog vina, grickamo mafine sa prelivom od kupina, grejući svoje ruke i srca, na klupici gde se zna da je moje mesto pored njega i planine koje se uvek setimo sa istim žarom.
Kada u zoru otvorim oči I pogledam kroz prozor, na mom licu, osmeh mame bele pahulje, I zovu me na stazu. Sve grane otežale od snega koji je napadao tokom noći , prekrivene belim snegom, dok sunce probija svoje zrake kroz šumu, slikam najlepše trenutke . Kako je divno jutro na Kopoaniku, dok cela planina spava, ja ustajem u svoju šetnju da pozdravim svoju lepoticu. Navlačim jaknu I izlazim u obilazak. Volim Kopaonik, zato što ljubav pruža svima, nesebično svoje lepote deli sa svim ljudima, iz svih krajeva sveta I svake godine dobija nove prijatelje. Na Mašincu, poznato mi lice, na svom radnom mestu, na žičari objašnjava početnicima kako da koriste tanjir. Sećam se naravno svih svojih padova sa istog tanjira, i koliko mi je vremena trebalo da savladam tehniku. Moji počeci su bili davno, ali ih pamtim još uvek sa osmehom na licu, zbog svih padova koje sam imala, jer su me ti padovi terali da ustajem I ponovo, ponovo. Baš kao I život. Želja je bila spust niz Karaman greben. Na vrhu, panorama I prizor koji je u srcu zauvek I kom se uvek vraćam. Sada niz Karaman greben posmatram početnike koji uče svoje prve korake, valjaju se po stazi, skije im padaju sa pancerica, smeju se, nerviraju, ustaju I padaju. Ti novi klinci, možda jednog dana, postanu I prvaci na stazama Kopaonika, a I šire. Svakako tada, ako ih pitaju za prve korake, čuće se nadaleko Kopaonik. Meni je u srcu , I volim ga podjedanko I zimi I leti, drag mi je I pod sucem I pod snegom. Pijem kafu na istim mestima, dok visoko, hrabro dižem glavu ka suncu I pozdravljam ga. Za neki novi spust u novoj godini.
Kada vas zaprose noću, na vrhu Pančića, izazivajući suze radosnice koje se lede na obrazima, uz vatromet koji obasjava staze na kojima ste doživeli prve dečije neustrašive spustove i bravurozne padove, na Kopaoniku prestajete biti gost. On je vaš i ide svugde s vama, odnosno vi odsustvujete koliko je neophodno zbog svih onih poslova koji čine život. Ali, ono što je ukras svake godine, i o čemu razmišljam dok, nošena nepredvidljivim vetrovima bitisanja na ovom svetu, boravim u svom rodnom Nišu, na Bliskom istoku i drugim mestima gde živim i radim, čini tih nekoliko nedelja godišnje. Glavni akter pomenute prosidbe, moj sadašnji suprug, mi je na prvom sastanku simpatično drsko rekao da će me kad tad poljubiti na Pančiću, jer je Kop bio jedna od glavnih tema tog našeg prvog razgovora, i jedna od mnogih zajedničkih stvari koje smo otkrili jedno kod drugog. Ja sam na Kop dolazila sa porodicom od malih nogu, gotovo svake godine, a slično je i sa Stevanom. To su samo neki od razloga zbog kojih je on moj savršeni izbor, s kojim euforično pakujem opremu, proveravam spiskove, neprestano otvaram i zatvaram kofere, ubacujući rukavice i ostale sitinice, uz onaj osećaj nepodnosljivog nestrpljenja da krenemo na gore. Nas dvoje s Kopaonikom imamo posebnu vezu, ispod čijih jelki bremenitih snegom možemo da se poljubimo kao nežni zaverenici sa svojom tajnom. Na stazama sam dobijala na poklon srca iscrtana sprejem na snegu, pa žurila da sednem pored kamina i grlim ga dok pijemo kuvano vino. Kopaonik je, jednostavno, stari romantik među planinama ove zemlje, koji Vas zarazi tim svojim duhom. A priznaćete, šta je ženi potrebno više od toga. I ove godine dolazimo na Kop da proslavimo 8 godina prosidbe. Dok razmišljam kako da iznenadim Stevana, pitam se i maštam o tome sta će on prirediti za mene.
K-ada se setim proŠle zime O-buzme me dah sveŽine P-a se setim ludih avantura A-li se lumpovalo samo zato Što samnom nije bila cura O-gromno druŠtvo ludovalo Često N-iko nije znao gde mu je mesto I-sada me obuzme blaga sramota kada se setim K-opaoniČkog noĆnog Života P-laninska klima Čuda pravi R-adiŠ najluĐe stvari koje su ti u glavi I-pak Želim da ponovim opet sve Č-ak i na tren A-nd I WANNABE on Kop this winter again :)