E sad neka neko kaže “ja ne razumem gumene čizme sa printovima, neka mi neko objasni”. Objasnilo mu se. Ja još patim za jednim parom ljubičasto-zelenih gumenjaka po nekoj smešnoj ceni, koje nikako nisu stizale na red, jer se nije ukazivala potreba. Svaki put kad sam ih videla (dok najzad nisu nestale i nekome verovatno dobro poslužile ovih dana) setila sam se sestrinih kratkih plavih gumenih čizmica, koje su čak imale i neku štiklicu i koje su mi bile male, i crnih običnih tetkinih gumenjaka, koji su mi omogućili da jedan jedini put u životu čujem uživo EKV, na velikom koncertu u Domu omladine, koji je bio veliki nekoliko dana zaredom, a svaki put su karte bile rasprodate.
Tih, valjda kasnih osamdesetih, toliko je pljuštalo u neko prolećno doba, otprilike kao ovo sada, da su potoci tekli Bulevarom, šine se nisu videle, a žene su vrištale i upadale do članaka u vodu, dok su pokušavale da uđu u autobuse koji nisu bili zaustavljeni i onemogućeni u saobraćanju. I trajalo je to, danima. Ja sam nosila gumene čizme. Bilo je vruće u njima. Gumenjaci, kišobrani, podvrnute farmerice i bele majice kratkih rukava, tako su izgledale praktične cure tih dana u Beogradu. S tim što kvašenje farmerica nije bilo moguće izbeći, a ni leđa nisu bolje prolazila.
Mnogo je padalo. A mi smo pevali… na tvoje usne boje mesa, spustiću kap svoje vode, voda pada, aj aj aj aj aj aj aj aj aj aj aaaaaaaj… i kasnije razmišljali o simbolici, jer ubrzo je kreativna rok scena ostala bez Milana Mladenovića, a mi smo počeli da brinemo o onih još samo par godina za nas.
Živelo se i ranije nadomak apokalipse. Znaci su bili tu, rasuti unaokolo za svakoga ko je bio raspoložen da ih čita. Ali ljudi ne vole uvredljivo očigledno. Više vole da se drže starih strahova, kao što je treći svetski rat. Pa smo zato gradili atomska skloništa, ili bar skloništa, koja su nam čak i poslužila u kasnijem razvoju apokalipse ratova. Mnoga od tih skloništa sada su puna mulja. Eto koliko vredi podrum, kad pokulja voda. Voda pada. Opet je počela. Hoćemo li se preorijentisati na sojenice i na problematiku oblačenja za potope? Ah, verovatno nećemo. Ne znam šta treba još da se desi pa da počnemo u ozbiljnom civilizacijskom zamahu da menjamo navike. Verovatno će prvo početi pojedinci. Setite me se kad na nekoj sledećoj fensi fešn reviji ugledate svilene skafandere i gumene čizme – ili možda nepromočiva obuća može da se pravi i od nečega u čemu nije tako prokleto vrućina? Kabanice su takođe potpuno nepraktične, kao pokretne staklene bašte. Kao da ste obukli kese, pa umesto da se kvasite spolja, kuvate i curite iznutra. Dakle, šta je pametno i praktično nositi kad je monsun? Ne možemo da idemo goli i hodamo bosi, jer se plašimo prljavštine i povrede.
Potrebni su nam novi materijali, lagani i dišući, koji se brzo suše, a ne stežu i ne guše (dakle ne ronilačka odela) potebne su nam građevine na stubovima, koji će odoleti poplavama, a u redovan sadržaj tašne (od nepromočive eko kože) treba da spada dvopersonski čamac na naduvavanje, ultralak, koji smotan nije veći od kineskog kišobrana na sklapanje. I mala pumpa, ne veća od štanglice bonžite (koje takođe uvek treba da imamo u tašnama, zbog kriznih situacija, zajedno sa flašicom vode) da bismo mogli opušteno da napumpamo čamac, dok nam se voda penje ka preponama, da uskočimo u njega i pokupimo usput nekog ko nije svoju opremu izvadio na vreme, a takvih će uvek biti. Hmmm, čime ćemo veslati? Znam, u đonovima čizama (malim zgodnim platformama) nalaze se lagana vesla na sklapanje od legure metala koji se koriste za avione. Ultralaka i super čvrsta, da se ne polome kad zaveslamo protiv bujice…
O, imam ja još mnogo ideja… Prosto ne želim da doživim njihovu realizaciju.
