Modiljani je prilazio ženama bez zadrške, spontano, širokog osmeha i osvajao u trenu (3. deo)

Modiljani je prilazio ženama bez zadrške, spontano, širokog osmeha i osvajao u trenu (3. deo)

Modiljani je nosio široke, bele košulje, s crvenom maramom oko vrata. Došao je da osvoji Pariz, potom svet. Takva figura ne može da promakne. Sve ga to čini aristokratom, ekscentrikom, upadljivim i višim no što je. Od majke je dobio novac dovoljan za nekoliko meseci života u Parizu. Ako troši razumno, a nije mogao.

Amedeo Modiljani (12. jul 1884 – 24. januar 1920), Toskanac iz Livorna, u 14. gotovo umire od tifusa, u 16. stiže i tuberkuloza. Dopušteno mu je da napusti školu i besplatno pohađa nastavu crtanja i slikanja u umetničkoj akademiji u Livornu. Kasnije nastavlja slikarski nauk u Firenci i Veneciji u kojoj je počeo da troši hašiš. Zimu 1900. provodi u Napulju, Kapriju i Rimu. Odlazi u Pariz 1906. na Académie Colarossi.

Bolest je napredovala, a Modiljani joj zdušno pomagao boemskim životom, opijatima i alkoholom. Znao je da će kratko živeti, zato je živeo burno: alkohol, žene, hašiš. Ipak, Toskanac je izgledao rustikalno, izazovno, tajanstven, privlačan. Gotovo neodoljiv.

Prilazio je ženama bez zadrške, spontano, širokog osmeha. Kada je na Monparnas 1914. stigla engleska slikarka Nina Hamnet (Nina Hamnett), prve večeri joj je u kafeu prišao nasmejani čovek i predstavio se: “Modiljani, slikar i Jevrejin”. Osvojio ju je istog časa. Postali su veliki prijatelji. Ona je na slici iz 1917. “Žena s crvenom kosom”.

Modiljani Zena s crvenom kosom Nina Hamnet 1917 Modiljani je prilazio ženama bez zadrške, spontano, širokog osmeha i osvajao u trenu (3. deo)

Modiljani, “Žena s crvenom kosom” (Nina Hamnet), 1917.

U Parizu je upoznao dela Anri de Tuluz Lotreka (Henri Marie Raymond de Toulouse-Lautrec-Monfa). U početku uči, slika oponašajući. Oko 1907. zadivila su ga Sezanova (Paul Cézanne) dela. Tada je sreo i nemačkog umetnika Ludviga Majdnera (Ludwig Meidner) koji opisuje Modiljanija kao poslednjeg pravog boema.

Kao što je Pikaso (Pablo Ruiz Picasso) imao pokrovitelja u Gertrudi Štajn, tako Modiljani 1907. stiče mecenu Pol Aleksandra (Paul Alexandre). Preko njega upoznaje i Konstantina Brankuzija (Constantin Brâncusi, 1876–1957), jednog od svetskih kipara, nenadmašnog u elegantnom svođenju formi u kamenu, a u rodnoj Rumuniji do danas neprevaziđenog.

Brankuzijev stvaralački kredo bio je ubitačan, dostojan divljenja: Stvarati kao Bog, vladati kao kralj, raditi kao rob.

Sin rumunskih pastira imao je nedvosmislen stav o kritičarima: Oni koji nazivaju moj rad apstraktnim su imbecili; ono što oni zovu apstraktnim u stvari je realizam, realnost koja nije predstavljena spoljašnjom formom već idejom koja stoja iza nje, suštinom dela.

Brankuzi je pozvao Modiljanija da mu bude pomoćnik. Modiljani ga je glatko odbio i dalje izražavajući divljenje: u senci velikog drveta, drugo drvo ne može da izraste.

Brankuzijeva skulptura u bronzi i mermeru sludela je američke carinike koji nisu znali da li se radi o umetničkom delu, komadu metala i mermera ili delu neke mašine! I odjednom je, zbog tog nesporazuma, ceo svet čuo za darovitog Rumuna, iz Hobita, sela kojeg je teško naći na geografskoj mapi.

U Targu Žia, nedaleko od Hobita, postavljeno je impresivno i monumentalno Brankuzijevo delo visoko 30 metra.

Zašto je važan Brankuzi u spisu o Modiljaniju? Zato što Brankuzi ne bi za pomoćnika nikad uzeo prosečnog umetnika.

Tokom Prvog svetskog rata, pošto ga nisu primili u vojsku zbog krhkog zdravlja, Modiljani slika portrete prijatelja, većinom umetnika: Pikasa, Riveru (Diego Rivera), Koktoa (Jean Coctea), Utrila (Maurice Utrillo), Maksa Džejkoba (Max Jacob), Aleksandra, Zborovskog, Mojze Kislinga (Moïse Kisling), Sandrara (Blaise Cendrars), Brankuzija.

Odustao je od skulptura 1914: zatvoreno je gradilište sa kojeg je krao kamen. Iste godine je upoznao bogatu ekscentričnu feministkinju Beatris Hejstings (Beatrice Hastings), mladu, energičnu, oholu i probitačnu novinarku, poetesu, pevačicu, cirkuzantkinju, avanturistu sa kojom se, dabome, sprijateljio. Nju je žudno slikao naredne dve godine. Bila je to prilično neotesana žena za sve. I htela je sve. Nije umela da se opredeli. Zato nije dobila koliko je smatrala da zaslužuje. Kroz Amedeov život, koji je bio lep čovek, znan u Parizu, prolazile su žene, ali je Beatris ostala bar dve godine, uprkos užasnom karakteru, bolesnoj svadljivosti i ljubomori. Naslikao je najmanje njenih 14 portreta, pošto je bila model za “Kao gospođa Pompadur” (1915).

Amedeo Modiljani u ateljeu Modiljani je prilazio ženama bez zadrške, spontano, širokog osmeha i osvajao u trenu (3. deo)

Amedeo Modiljani u ateljeu

Najzad, 1917. upoznao je devetnaestogodišnju talentovanu studentkinju slikarstva Žan Ebutern (Jeanne Hébuterne), krhku, suptilnu, delikatnu, nežnu, s licem bademaste boje, kestenjaste kose i očima kao u srne.

Zaljubila se. Zaljubio se.

Uprkos ogorčenom, snažnom opiranju roditelja, jer su Ebutern katolici, Amedeo Jevrejin, preselila se kod svog izabranika. Amedeo sa Žan 1919. dobija kćer i daju joj majčino ime.

Naredne godine Amedeo Modiljani umire. Žanu Ebutern (22) roditelji, i dalje kivni što je živela sa Jevrejinom, dovode u porodični stan. Naredne večeri, skrhkana, očajna, smetena, ubija se u osmom mesecu trudnoće.

Amedeovi prijatelji trude se da porodica Ebutern dozvoli da dvoje zaljubljenih umetnika, koji su se, kako je rekao slikar dok su ga vozili u bolnicu, zakleli na večnu sreću, budu zajedno sahranjeni, ali je porodica Ebutern bezosećajna. Žanin otac Akil Kazimir Ebutern deset godina nije dopuštao da njegova kći, hrišćanka, počiva pokraj Jevrejina.

Prijatelji su po kafanama Monparnasa, koje su Modiljaniju otkupljivale crteže ili je crtežima plaćao piće, skupili novac za sahranu.

Najbolju sliku o životu Amedea Modiljanija i Žane Ebutern pruža legat koji je utemeljila i zaveštala njihova kći Žana Modiljani, jer ima sačuvane fotografije, slike, crteže, beleške o kratkom, burnom životu roditelja.

Ahmatova nikada nije pominjala Žanu Ebutern (što je dokaz da nije bilo prepiske između Modiljanija i Ahmatove), ali je, s naglašenom ljubomorom, navela da je u nekoj američkoj monografiji pročitala glupu tvrdnju da je Beatris Hejstings imala veliki uticaj na Modiljanija.

Modiljani Ana Ahmatova akt ulje Modiljani je prilazio ženama bez zadrške, spontano, širokog osmeha i osvajao u trenu (3. deo)

Modiljani, Ana Ahmatova, akt, ulje

Mogu i držim da je nužno moje svedočenje da je jednako prosvetljen Modiljani bio dugo pre poznanstva s Beatris H. Teško da dama koja velikog umetnika zove prasencetom može ikoga prosvetliti.

Dobro je rekla i ako je rekla! Ahmatova je uvek, a poživela je 77 godina, o Modiljaniju govorila s ljubavlju, nežno i setno. Gotovo s osećanjem krivice.

Modiljani se, jasno je, poveravao Ahmatovoj, govorio joj o svojim ljubavnim epizodama. Tako je saznala da je Beatris Modiljanija, doduše od milja, zvala biserčić i prasence ili praščić.

Jednom se nismo razumeli o vremenu susreta, pa nisam zatekla Modiljanija u kući, nego sam odlučila da pričekam nekoliko minuta. Imala sam u rukama buket crvenih ruža. Prozor pod zatvorenim vratima ateljea bio je otvoren. Nisam znala šta da radim i počela sam da bacam ruže u atelje. Otišla sam, ne dočekavši Modiljanija.

Kad smo se sreli, čudio se kako sam mogla ući u zatvorenu sobu, kad je ključ kod njega. Objasnila sam mu šta se desilo. “Ne može biti – tako je lepo ležalo”, kazao je.

Modiljani je voleo noću da luta po Parizu i često sam, čuvši korake u sanjivoj tišini ulice, kroz žaluzine pratila tu senku pod mojim prozorima.

Kako ja danas shvatam, njega je najviše začudila moja sposobnost pogađanja misli, viđenja tuđih snova i ostale gluposti na koje su se moji znanci odavno priviknuli, zaključila je Ahmatova.

Dva umetnika, značajna u svetskim razmerama, Španac Pablo Pikaso i Italijan, potomak osiromašenih sefardskih Jevreja, Amedeo Modiljani, potajno su se uvažavali od prvog susreta i ujedno žestoko mrzeli čitavog života.

Modiljani nikada nije Pikasa oslovio po imenu, uvek po nacionalnosti. Pikaso je ime dobio po rođacima i svecima, a prezime Pikaso uzeo je od majke.

Prvih godina u Parizu, Modiljani je izgledom, stavom i ponašanjem odudarao gotovo od svih umetnika u siromašnom delu Monmartra. Bio je besprekorno, pa i ekstravagantno odeven. Pikaso je za Modiljanija rekao da jedini među umetnicima ume da se obuče kao princ, mada nije znan motiv ni ton kojim je to izrekao pariski šarmer, monden i pozer, ali je nepobitno da je Modiljani šetao i nag Parizom, očajan zbog loše prodaje slika. Povremeno bi se, pijan, na druženju sa kolegama takođe svlačio do kože.

Na Pikasovo zapažanje o odevanju (kasnije je bilo dana da Amedeo nije imao ni za vodu) Modiljani je primetio: Pikaso je genije, ali genijalnost ga obavezuje da se pristojno oblači.

Bilo je odista teških dana, kada je Modiljani bio bez ijedne pare, noći provodio na ulici, spavao na smeću. Crtežima je plaćao piće, slikama stanarinu, a vlasnik stana njima krpio propale dušeke. Ni Pikasu nije u početku bilo sve potaman, ali nikad loše kao Modiljaniju.

Drugi deo teksta pročitajte ovde.


Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.