Da li znaš priču o Polijani? To je ona cura što je milovala duge koje je svetlost lampe stvarala na zidu u kući najdrndanijeg čiča Pendergasta, koji je tvrdio da je glupost smatrati tu igru svetlosti dugama, ali je posle nekoliko peripetija, bio totalno pobeđen njenim nepodnošljivim optimizmom, da ju je usvojio i postao glavni dobrotvor u kraju. Da, Polijana je bila siroče i silno se radovala svemu što postoji i u svemu i svakome je videla lepotu i dobrotu.
Poenta? Nešto mora da ti fali, da bi bila iritantno, ubeđeno, agresivno optimistična osoba. Roditeljska ljubav, recimo. Moraš da imaš toliku rupu u sebi, da ništa ne može da je zakrpi osim fanatičnog optimizma. Sve je divno, a ako je ovog momenta sve užasno, to sigurno ima neki viši smisao, koji samo što nije, a osim toga, ako ležiš polomljen, nepomičan i ufalčovan zavojima u bolničkom krevetu, možeš da dišeš, a to je super, da gledaš kako vetrić pomera zavesu na prozoru, što je apsolutno oduševljavajuće i još ako ti neka lampa uveče napravi dugu na zidu, možeš da tiho da skvičiš od sreće (jer kad skvičiš glasnije, onda te boli). Možeš da budeš Polijana i da vrbuješ nadrndane, ogorčene, sarkastične i zle pesimiste i pretvaraš ih u agresivne, fanatične optimiste.
