“I did my best,
it wasn’t much,
I couldn’t feel
so I tried to touch.”
Kada muziku ovog kanadskog kantautora i književnika pustite ženama – one će se, na prvu loptu, mahom oduševiti njegovim dubokim, hrapavim glasom, dirljivim melodijama i tekstovima nabijenim emocijama. Kada ga pustite muškarcima, u zavisnosti od nivoa senzitivnosti, moglo bi se desiti isto. Ipak, svako dublje upuštanje u preslušavanje Koenovih albuma dovodi do susreta sa veličinom često posve mračne emocije, fantastične muzike, genijalnim oscilacijama u boji i dubini njegovog glasa i celokupnim šarmom ovog sedamdesetsedmogodišnjeg pevača koji se u svojoj muzici kretao od folk roka do džeza, a poslednjih nedelja očekuje se njegov novi album.
Lionard Koen (Leonard Cohen) je prvu knjigu poezije (“Let us compare mythologies”) objavio sa 22 godine, a prvim albumom (“Songs of Leonard Cohen”) iz davne 1967. godine osvojio je Evropu, iako je muzikom počeo da se bavi kako bi došao do novca i nastavio sa svojom prvim ljubavlju – pisanjem. Ove dve umetnosti nisu patile jedna zarad druge, te je Koen u poslednjih 30 godina objavio dva romana, 11 studijskih albuma i 8 knjiga poezije.
Na drugom albumu, Koen obogaćuje svoju muziku ženskim pratećim vokalima, savršeno uklopivima u njegov glas koji je, s godinama, postajao sve dublji, gorči i sporiji, da bi naposletku prešao u gotovo šapčući bas. U svojim tesktovima, on je usmeren na individuu i u tim okvirima – na religiju, seks, ljubav, greh i generalnu kompleksnost ljudske unutrašnjost. Mračna dubina njegovih tekstova, posebno se oseti na drugom albumu (“Songs from a room”) gde je u pesmi“Bird on a wire” magično oslikao neutaživu glad za svojom ličnom, unutrašnom slobodom.
Posle kultne “Famous blue raincoat”, izdaje album “Various positions” gde otpočinje saradnju sa svojom kasnijom ljubavnicom Andžani Tomas (Anjani Thomas) i oduševljava javnost nekim od danas najvećih hitova: romantičnom “Dance me to the end of love”, bolnom, životnom, gorkom i oslobađajućom “Hallelujah” i melanholičnom “If it be your will”.
Godine 1993. Koen se povlači iz javnog života i odlazi u zenbudistički samostan kako bi izašao na kraj sa dugogodišnjom depresijom, koja ga je u godinama dovela i do eksperimentisanja drogom. Iz samostana je izašao sa oko dvesta pedeset novih pesama i mnoštvom stihova. Na narednom albumu (“Ten new songs”), snimljenom uz asistenciju i produkciju njegove dugogodišnje saradnice – Šeron Robinson (Sharon Robinson) – Koen, lišen depresije, biva vedriji i romantičniji i oduševljava pesmama poput “A thousand kisses deep” i”In my secret life” od kojih je svaka, sama za sebe, pravo umetničko blago.
“Nikad ne govorim o svojim ljubavnicama i svojim krojačima”
Ovu rečenicu izrekao je svojevremeno, u svom uvek blago sarkastičnom stilu, dodajući kako je o ljubavima već sve rekao u pesmama i romanima. Tako se zapravo i ne zna da li je uopšte bio u braku sa umetnicom Suzan Elrod (Suzanne Elrod), majkom njegovo dvoje dece, niti da li je imao romantičnu vezu sa, tada udatom, Suzan Verdal (Suzanne Verdal), plesačicom opevanom u pesmi “Suzanne”.
Kako o ljubavima ovog razbarušenog šarmera možemo samo na osnovu pesama nagađati, stižemo do “Chelsea hotel No 2” i Dženis Džoplin (Janis Joplin) u njoj opevane:
“…You were talking so brave and so sweet,
giving me head on the unmade bed,
while the limousines wait in the street.”
Upravo taj stih je, kako i sam kaže, jedini u kom smatra da je ono što je rekao izašlo izvan granica njegovog džentlmenstva.
Pa ipak, u dirljivoj “So long Marianne” koja govori o završetku njegove ljubavi sa Norvežankom Marianom Ilen (Marianne Ihlen), srećemo posve drugačiju emociju:
“For now I need your hidden love.
I’m cold as a new razor blade.
You left when I told you I was curious;
Did I ever say that I was brave?”
Ovo je ujedno i veza iz koje je Koen crpeo ogromnu inspiraciju. Po rečima njegovog biografa, Mariana je “unela red i podsticala njegovu kreativnost” i oslobodila njegovu “potisnutu želju za sigurnošću i domom.”
Ovaj neverovatan umetnik je kao šesnaestogodisnjak, za razlog svog pisanja poezije naveo svoju opsednutost ženama, a kada se proslavio, opsednutost je – po svemu sudeći – bila uzajamna, pa je u počecima muzičke karijere bio besramno direktan u odnosu sa njima. Novinarkama je govorio da se svuku ili barem ogole grudi tokom intervjua, a jedan od njegovih albuma nosi simboličan naziv “Death of a ladies’ man“.
Čini se da njegov šarm, iako “pitomiji”, ni danas nije izbledeo. Glas mu je još dublji, nastup uverljiviji, a sa svojom trenutnom partnerkom Andžani još jednom je potvrdio svoje umetničko umeće kroz saradnju na njenom albumu”Blue alert” na kom je napisao sve stihove, a Andžani peva uz povremeni, jedva čujan, Koenov šapat.
Ono što čini da njegova muzika snažno živi među svim generacijama, zasigurno jeste u tekstovima magično izražena dubina njegovih emocija, sa upadljivom notom ličnog.
Osim toga, kada sa sedamdeset godina možeš da otpevaš “I’m your man” – sa fantastičnom dozom zrelog, bogatog šarma, onda to zaista liči na potvrdu svega opevanog.
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.