Klasična scena u kafanama, kafićima i ostalim mestima gde mladi izlaze da se provedu: muški čopor na jednoj strani, ženski čopor na drugoj. Ne mešaju se. Niko nikom da priđe.
Oni gledaju njih. Čak i kad se prave da potpuno kuliraju i da ih žensko društvo uopšte ne zanima, gledaju. I komentarišu. Ali ništa, niko nema ideju da se odvaži i priđe. Kao da im to voajerisanje dozvoljava da se osećaju komotno, kao kad gledaju TV ili flertuju preko Fejsbuka, ispaljujući sav naboj u priči i zamišljanju.
Da li se zaista nikome od petorice momaka ne sviđa ni jedna od sedam cura iz ćoška? O, ne verujem. Ali tako mogu da im pronalaze mane ili da zamišljaju šta bi im sve radili, a da ni jednog momenta ne rizikuju da budu odbijeni. Ili, o užasa, da ne budu odbijeni!
Hoće li neko da reskira i da priđe? Prvi put? Drugi put? Niko? Šteta.
Njih sedam je već razmotrilo onu petoricu i sklone su da se opklade da tu niko nema petlje. Da se niko neće odvažiti da priđe, ali da će se neko možda dovoljno napiti, da ga ostali nagovore da se izblamira. Ali ni jedna od njih neće priznati da joj se neko od njih dopada. I da bi bilo kome od njih petorice prižila šansu.
Ne, one se neće ponašati gotovo ni malo bolje od njih. Pronaći će na njima nešto seljačko, prostačko, smešno, nedopustivo, kao da je to teško, pronaći muškarcima mane. I praviće se da su mnogo kul ribe, daleko iznad nivoa takvih paćenika, koji očigledno balave nad njima. A u stvari, samo se junače i foliraju, jer umiru od želje da im neko priđe, da se nešto desi, vanserijski, spontano, zabavno, ljudski, toplo i obećavajuće. Zašto neka od njih ne priđe muškarcima? Ah, pa žene to ne rade. Ne tako očigledno. Misliće da je neka jeftina radodajka.
