Pikaso (Pablo Picasso) je privlačio mnoge žene, ali nije bio čovek sa kojim je bilo lako živeti. Umeo je da bude preke naravi i često grub kada mu posao ne ide od ruke. Inače je, naravno, bio sasvim šarmantan. Voleo je žene, ali je bio veoma samoživ i uvučen u svoju umetnost. Govorio je, čak, da su žene te koje treba njega da osvajaju, a kada su se dve potukle oko njega, on je, jednostavno, rekao: “Neka pobedi bolja.” Smatrao je da su žene “sprave za izazivanje patnje” i da postoje dve vrste žena: boginje i otirači.
U svom životu, Pikaso je imao mnogo devojaka i žena. Ali, sedam njih su bile najlepše, njemu najvažnije i najveći izvor inspiracije. Svima je posvetio umetnička dela. Sa nekima je imao i decu.
Pikasov crtež Fernande Olivije (levo); Skulptura "Ženska glava", inspirisana Fernandom
Fernanda Olivije (Fernande Olivier, rođena Amélie Lang)
Fernanda Olivije je bila prva prava i velika Pikasova ljubav, ali i žena koju je bilo teško zavesti. Često je menjala ljubavnike i bila je prilično kontradiktorna ličnost – s jedne strane vrlo lenja, a sa druge energičnog i nezavisnog duha. Ona sama je bila kao umetničko delo – crvenokosa, kao izvajana, omiljeni model umetnika, prava “it girl” tadašnjeg Pariza. On ju je upoznao 1904. godine; tada, nijedno ni drugo nisu slutili da će upravo ona biti ta koja će promeniti tok ne samo njegovog stvaralaštva već i zapadne umetnosti.
Impresioniran Fernandom, pomalo tromom i smetenom, Pikaso napušta poetični romantizam tzv. Ružičastog perioda (Périod Rose) i prepušta se dinamičnosti savremenog Pariza. Tokom 1906, sa njom boravi u španskom selu Gosol, gde izrađuje preko 60 njenih portreta u kojima kombinuje njen senzualni izgled i tradicionalnu kubističku arhitekturu sela. Tada nastaje i njegova najuticajnija slika XX veka – Gospođice iz Avinjona (Demoiselles d’Avignon). Kasnije je priznao da je kao model za jednu od Gospođica sa slike poslužila upravo Fernanda.
Međutim, dok on radi na toj slici u svom studiju na Monmartru, Fernanda ga napušta na neko vreme. On proživljava emocionalnu buru i njegov bes uzrokuje potpuno raskidanje sa renesansnom idejom utvrđene perspektive – slikarstvo više neće biti isto.
Godine 1912, Fernanda ga napušta i, sa željom da ga načini ljubomornim, odlazi sa potpuno nepoznatim italijanskim slikarom. On tada počinje da se viđa sa njenom bliskom prijateljicom Evom Guel.
Tokom 1930, u belgijskim dnevnim novinama “Le Soir”, Fernanda je objavila serijal tekstova o Pikasu pod nazivom “Pikaso i njegovi prijatelji” (Picasso et Ses Amis). Pikaso je unajmio advokate koji bi sprečili dalje objavljivanje njenih tekstova. Ona je pristala na to, u zamenu za novčanu nadoknadu. Godine 1988, 22 godine nakon njene smrti, objavljen je ostatak tekstova o njihovom zajedničkom životu, kao knjiga “Voleći Pikasa” (Loving Picasso). Poseban značaj ove knjige se ogleda u tome što je ona jedina od njegovih muza koja je sa njim živela pre nego što je stekao slavu i bogatstvo.
Gospođice iz Avinjona
Eva Guel (Eva Gouel, rođena Marcelle Humbert)
Od svih sedam Pikasovih muza, o Evi se najmanje zna. Ona se pojavljuje na samo dve fotografije, a njen život je do danas ostao potpuna misterija. Kratko vreme koje je provela sa Pikasom pre nego što će vrlo mlada umreti od tuberkuloze, poklopilo se sa periodom sintetičkog kubizma, u kome su elementi posmatranja sjedinjeni u poluapstrakne kompozicije, uz čestu upotrebu kolaža i teksta. Iako je Pikaso nikada nije naslikao, posvetio joj je nekoliko slika u koje je uvrstio reči “Ma Jolie” i “J’aime Eva” (moja lepa i volim Evu) – nikada pre i nikada posle on neće tako otvoreno umetnički iskazati svoju privrženost nekoj ženi. Njena smrt ga je emocionalno slomila. Ali, naravno, ne zadugo.
.
.
.
.
Olga Hohlova (О́льга Хо́хлова)
Brak Pikasa sa ukrajinskom balerinom Olgom Hohlovom, sklopljen 1918. godine u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu, podudario se sa potpunim preokretom u stvaralačkom opusu – od apstrakcije koja je menjala svet do relativno konzervativnog neoklasicizma.
Godine 1921, Olga je Pikasu rodila prvog sina, Paula, i tada se Pikasovo stvaralaštvo okreće temi majke i deteta.
Pikasov nemirni umetnički duh bio je neukrotiv, a društveno aktivna Hohlova je pokušala nemoguće – da ukroti sada već priznatog i bogatog umetnika. Jedino što je uspela je da počne da ga guši i započne raspadanje njihovog odnosa, kao i da ponovo promeni tematiku njegovog umetničkog stvaranja. Ona je sve više gubila vezu sa stvarnošću, a njegovi umetnički prikazi Hohlove, kao i žene uopšte, odišu sa sve više mržnje i odbojnosti, što na kraju vodi do izvrnutih prikaza zuba, udova i vagina.
Kako su njegova slava i bogatstvo rasli, Pikaso je postajao sve uvereniji da može svakome da radi šta želi. Međutim, ostao je sa Hohlovom zbog želje za poštovanjem buržoazije i duboko usađene ideje ponikle iz španske tradicije, koja kaže da, ma koliko muž bio neveran, on ne napušta svoju ženu.
Olga, Pikaso i njihov sin Paul
Mari-Tereza Valter (Marie-Thérèse Walter)
Pikaso je čak osam godina svoju vezu sa sedamnaestogodišnjom Mari-Terezom krio od Hohlove. Mari-Tereza je bila plavuša, sportskog izgleda i energičnog duha, ali o umetnosti nije znala ništa. Pikaso ju je ovekovečio u delima stapajućeg, idiličnog erotizma u kojima se jasno oseća njeno uživanje u sopstvenoj senzualnosti, kao i umetnikovo potpuno zadovoljstvo u prikazivanju iste.
Godine 1935, Mari-Tereza rađa Maju (Maya, čije je puno ime bilo Maria De La Concepción), čiji će sin kasnije objaviti knjigu “Pikaso: Prava porodična priča” (Picasso: The Real Family Story) o svom slavnom dedi.
Mari-Tereza je znala da se Pikaso zaljubljuje u Doru Mar i bila je vrlo ljubomorna na nju. Kada su se jednom srele u njegovom studiju, započele su svađu koja se pretvorila u tuču, što je Pikaso kasnije opisivao kao “jednu od najdražih uspomena”.
Mari-Tereza se obesila četiri godine nakon smrti Pabla Pikasa.
Tri Pikasove slike Mari-Tereze
"Žena koja plače"
Dora Mar (Dora Maar, rođena Henriette Theodora Marković)
Sledeća velika muza Pabla Pikasa, Dora Mar, fotograf i umetnik francusko-hrvatskog porekla, bila je uz njega za vreme njegovog najvećeg političkog angažmana, a inače je upravo ona bila fotograf koji je zabeležio nastanak Pikasove Gernike (Guernica), na koju je on uvrstio i njen lik. Upoznala je Pikasa na terasi kafea Café les Deux Magots, i tom prilikom se on igrao nožem zabadajući ga u sto, između njenih prstiju, sve dok je nije uboo. Kada se to desilo, zamolio ju je da mu pokloni okrvavljenu rukavicu, koju je on kasnije čuvao na polici u svom ateljeu.
Dora je bila vrlo ljubomorna na Mari-Terezu, kao i na Maju, jer Dora nije mogla da zatrudni. Zbog toga je često bila lošeg raspoloženja, a Pikaso je uživao da slika “prelepu, tužnu Doru”, koju je nazivao svojom “privatnom muzom”. Jedna od najpoznatijih slika Pabla Pikasa, Žena koja plače, inspirisana je likom Dore Mar.
Godine 1943, Pikaso je napušta zbog mnogo mlađe Fransoaz Žilo i Dora postaje nervno rastrojena i psihički nestabilna. Povlači se u samački život i njena umetnička karijera, do tada u usponu, odjednom doživljava sunovrat. Ona umire u siromaštvu i samoći.
U maju 2006, slika Dora Mar sa mačkom (Dora Maar au Chat) prodata je za $95,216,000, zauzevši tako drugo mesto na listi najskupljih slika Pabla Pikasa, a osmo na listi najskupljih slika u istoriji.
Dora Mar sa mačkom
Fransoaz Žilo (Françoise Gilot)
Slučaj Fransoaz Žilo pokazao je da Pikaso, ipak, nije uvek mogao da radi šta mu se prohte.
Svoju novu muzu, četrdeset godina mlađu od sebe, upoznao je 1944, nakon njene prve izložbe slika. Tokom narednih devet godina, ona se sa svim njegovim okrutnostima i izopačenostima nosila potpuno smireno, uspešno vodeći relativno miran porodični život sa njim i njihovo dvoje dece, Klodom i Palomom. Međutim, osim sjajnih crteža i litografije Fransoaz Žilo, porodični život multimilionera na Azurnoj obali nije dobro uticao na Pikasovo stvaranje. Gubio je kontakt sa stvarnošću i sve češće viđao druge žene. Fransoaz je bila prva i jedina od Pikasovih muza koja ga je napustila svojevoljno, netaknutog dostojanstva. Ali, njena pobeda se tu nije završila.
Jedanaest godina nakon rastanka sa Pikasom, Žilo je napisala knjigu “Život sa Pikasom” (Vivre Avec Picasso). Pikaso je pokušao da joj sudskim putem zabrani objavljivanje ove knjige, ali je ona dobila parnicu. Knjiga je prodata u preko milion primeraka na više jezika. Još jedna pravna pobeda Fransoaz Žilo je što je uspela da spreči Pikasa u oduzimanju prezimena Ruiz-Picasso njihovoj deci.
Kasnije se udala za pronalazača polio-vakcine, Džonasa Salka (Jonas Salk). Fransoaz Žilo trenutno živi na relaciji Njujork-Pariz i, i dan-danas, iako devedesotogodišnjakinja, aktivno stvara i izlaže svoja umetnička dela.
Žaklina Rok (Jacqueline Roque)
Poslednja Pikasova velika ljubav, Žaklina Rok, bila je ta koja je uspela da ga smiri. Ona je bila njegova druga žena, ali nisu imali dece. Tokom dvadeset godina provedenih sa njom, od 1953. do svoje smrti 1973, Pikaso je naslikao preko 400 portreta i nacrtao preko 1200 crteža inspirisanih svojom poslednjom muzom. Slikao ju je ističući njene karakteristike, mačkastog lica i dugog vrata, a njegovi potezi su, ponovo, posle mnogo vremena, bili smireni.
Pikaso je preminuo 1973. godine, a Žaklina nije dozvolila njegovoj deci sa Fransoaz, Klodu i Palomi, da prisustvuju sahrani. Kasnije je ulazila u sporove sa njima oko njegovog umetničkog nasleđa – kao rezultat kompromisa, osnovan je Musée Picasso u Parizu.
Žaklina Rok
Od sedam veličanstvenih Pikasovih muza, dve su poludele, dve su se ubile, dve umrle prirodnom smrću, a jedna i danas živi. Ne samo na njih, već i na mnoge druge svoje savremenice, i sa kojima je bio i sa kojima nije, Pablo Pikaso je imao veliki uticaj. I, iako je sebe i svoju umetnost uvek stavljao na prvo mesto, upravo je on bio taj koji je, upravo kroz svoju umetnost, svoje muze učinio vanvremenskim.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
