Džon Lenon (John Lennon) je jedno od najvećih imena u istoriji muzike, a njegov život i karijeru, sa svim usponima, padovima, eksperimentisanjima i preokretima obeležila je i inspirisala njegova voljena Joko Ono, japanska umetnica, autor i aktivista.
Joko Ono je detinjstvo doživela u ratom zahvaćenom Japanu. Iako imućni, posle bombardovanja, dok je njen otac bio u koncentracionom logoru, ona i njena porodica bili su primorani da prose za hranu – Joko kaže da je baš u tom periodu razvila svoj agresivni stav i razumevanje za status autsajdera, jer su nju i njenog brata bivši drugovi iz ekskluzivne škole ismevali zbog novonastalog siromaštva.
Postoje dve priče o tome kako su se Lenon i Joko upoznali. Prema prvoj, upoznao ih je 1966. godine Džon Danbar (John Dunbar), vlasnik Indica galerije u Londonu koju je posetio Lenon, a gde je Joko pripremala izložbu konceptualne umetnosti. Džona Lenona je posebno zainteresovao eksponat pod nazivom “Zakucaj ekser” (Hammer a Nail) – drvena daska predviđena da na nju eksere zakucavaju posetioci izložbe. Iako izložba još nije počela, Džon Lenon je želeo da zakuca esker na čistu dasku, ali mu Joko nije dozvolila. Danbar ju je pitao “Zar ne znaš ko je to? On je milioner! Mogao bi i da je kupi.” Ono, navodno, nije čula za Bitlse (The Beatles), ali je pristala pod uslovom da joj Lenon plati pet šilinga. On je na to odgovorio: “Daću ti pet zamišljenih šilinga i zakucaću zamišljeni esker”. Još dva eksponata na izložbi su izazvalu posebno interesovanje za Joko kod Lenona – jedan je bio obična jabuka sa karticom na kojoj je pisalo “APPLE” i čija je cena bila £200 (u današnjem novcu oko £2,300), što je Džon smatrao izuzetno zbunjujućom šalom; drugi je bio eksponat pod nazivom “Slika na tavanici” (Ceiling Painting) – posetioci izložbe je trebalo da se popnu uz bele merdevine i, uz pomoć lupe zakačene za ram na plafonu, pročitaju uputstvo ispisano sitnim slovima i uramljeno u istom tom ramu. Uputstvo je bilo jednostavno – “Y E S”. Kada je kasnije gostovao u tok-šou emisiji Dika Keveta (Dick Cavett), Džon Lenon je izneo svoje utiske o tom eksponatu, rekavši da bi, da je poruka bila “ne”, istog trenutka napustio galeriju, ali da je bio toliko dirnut pozitivnošću ovog eksponata da je morao da upozna Joko.
Prema drugoj priči, koju je ispričao Makartni (Paul McCartney), Ono je krajem 1965. skupljala originalne muzičke nacrte za knjigu na kojoj je radio Džon Kejdž (John Cage). Makartni je odbio da joj da svoje rukopise, i preporučio joj Lenona, koji joj je dao originalan, rukom napisan tekst za pesmu “The Word”, i tako su se njih dvoje prvi put sreli.
Nakon njihovog susreta, Joko je često zvala Lenonov kućni broj, što je on svojoj ženi Sintiji (Cynthia Lennon) objasnio tako što je rekao da “Joko jednostavno pokušava da skupi novac za svoja avangardna sranja”. 1968, dok je Sintija bila na odmoru u Grčkoj, Lenon je pozvao Joko u posetu. Celu noć su snimali (kasnije dovršeni) album “Two Virgins”, posle čega su, kako je on rekao, “vodili ljubav u svitanje”. Kada se Džonova žena vratila, zatekla je Joko u njenom bade-mantilu kako pije čaj sa Lenonom koji je, jednostavno, rekao “O, zdravo.” Iste godine je Joko zatrudnela, ali i izgubila mušku bebu koju su nazvali Džon Ono Lenon II. Oboje su već imali po jedno dete iz prethodnih brakova – Joko je imala ćerku Kjoko (Kyoko), a Džon sina Džulijana (Julian).
"Two Virgins"
Bed-In for peace
U martu 1969, Joko i Džon su se venčali u Gibraltaru, a medeni mesec su proveli u Amsterdamu kampujući u okviru sedmodnevne kampanje “U postelji za mir” (Bed-In For Peace).
Zajedno su učestvovali u još mnogo protesta i kampanja, a sarađivali su i na muzičkim projektima, s obzirom na to da je Joko bila talentovana i za muziku i film.
1971, Jokoin bivši muž je optužuje da je otela njihovu ćerku iz njegovog hotela. Oni pokreću parnicu za starateljstvo nad detetom, a onda i on sâm nestaje zajedno sa Kjoko. Joko tada, uz pomoć policije i privatnih detektiva, započinje potragu za svojom ćerkom, a snima i pesmu “Don’t Worry Kyoko (Mummy’s Only Looking For Her Hand In The Snow)”. Svoju ćerku pominje i u pesmi “Happy Christmas (War Is Over)”, koja počinje tako što Ono šapuće Happy Christmas Kyoko, a, odmah zatim, i Džon Lenon – Happy Christmas Julian.
Prema Albertu Goldmanu, autoru biografije “Životi Džona Lenona” (The Lives of John Lennon), Lenon je Joko doživljavao kao “skoro magično biće” koje je moglo da reši sve njegove probleme, ali je istovremeno bilo i “velika iluzija”, pošto ga je ona varala sa žigolima.
Slikano posle venčanja - Joko Ono i Džon Lenon, koji drži venčani sertifikat
Lenon je u mnogim pesmama pevao o Joko. Dok je još bio u Bitlsima, napisao je “The Ballad of John and Yoko”, a i u pesmi posvećenoj svojoj majci, “Julia”, pevao je o Yoko u stihovima: “Ocean child calls me, so I sing a song of love” (洋子 (Yoko) znači dete okeana – ocean child).
Stihovi pesme “God” (Bog) govore o velikoj ulozi Joko Ono u Lenonovom životu:
„I don’t believe in Elvis
I don’t believe in Zimmerman
I don’t believe in Beatles.
I just believe in me
Yoko and me
And that’s reality.”
Ali, javnost i mediji, kao ni Pol Makartni, nisu bili zadovoljni pozicijom Joko Ono u Lenonovom životu. Krivili su je za raspad Bitlsa, kao i za preveliki uticaj na Lenona i njegovu muziku.
Nakon raspada benda, Joko i Lenon su neko vreme živeli u Londonu i Njujorku. Međutim, njihovu vezu remetile su pretnje deportacijom sa kojima se suočavao Džon zbog problema sa drogom, kao i razdvojenost Joko od ćerke. Razdvojili su se – Džon je otišao u Los Anđeles, a ona je ostala da gradi karijeru u Njujorku.
“I on i ona su bili dotučeni godinama ispunjenim drogama, napornim radom, emotivnim slomovima, uvrnutom ishranom i, naročito, neprestanom pažnjom masovnih medija … Nakon što su se rastavili, ne mogavši više da rade kao tim, ostali su u stalnom kontaktu. Iako više nisu mogli da žive zajedno, shvatili su da nisu mogli da žive ni odvojeno.” (The Lives of John Lennon, Albert Goldman)
Joko, Džon i njihov sin
Period razdvojenosti trajao je svega dve godine, a o njemu su kasnije Džon i Joko pričali kao o “protraćenom vikendu”. 1975. su počeli da ponovo žive zajedno i, 9. oktobra iste godine, rođen je njihov sin Šon (Sean).
8. decembra 1980, Džon Lenon je ubijen ispred zgrade u kojoj je živeo sa Joko. Tog dana su on i Ono pozirali pred objektivom fotografa Eni Libovic (Annie Leibovitz) za naslovnu stranu časopisa Rolling Stone (naslovna slika ovog teksta je slika sa tog snimanja). Džon Lenon je insistirao da i on i njegova supruga budu na naslovnoj strani, iako niko iz redakcije časopisa nije želeo Joko.
Kasnije tog dana, ispred zgrade gde su živeli, je Lenona, poznatog po otvorenom odnosu sa fanovima, sačekala grupa fanova koji su želeli njegov autogram. Među njima je bio i Mark Dejvid Čepmen (Mark David Chapman), verski fanatik koji je Lenonu zamerao izjave kao što je ona da je on “veći od Isusa”. On je zamolio Lenona da mu potpiše album “Double Fantasy”, a kasnije tog dana, kada se Lenon vraćao kući iz studija, upucao pevača pet puta u leđa.
Džon Lenon i njegov ubica
Džon Lenon je proglašen mrtvim po dolasku u bolnicu. Kada su to saopštili Joko, ona je, jecajući “O, ne, ne, ne, ne… Recite mi da to nije istina” odvedena da bi primila lekove za smirenje. Ona je zahtevala od osoblja bolnice da se objavljivanje vesti o smrti njenog muža odloži, kako njihov sin ne bi za tragediju saznao preko televizije, ali je u bolnici bio i novinar televizijske stanice ABC i on je, ne znajući za tu molbu, javio vest uredništvu televizije, koje ju je odmah objavilo.
Ipak, Joko je bila ta koja je Šonu saopštila vest o smrti njegovog oca.
Joko je saopštila da sahrane neće biti, i pozvala je sve da joj se šest dana kasnije pridruže u desetominutnoj tihoj molitvi za pokoj Lenonove duše, što su milioni ljudi širom sveta i uradili. Najmanje dvoje fanova Bitlsa je izvršilo samoubistvo nakon Lenonove smrti. Joko je sve zamolila da se ne predaju pred bolom.
Godinu dana kasnije, ona je objavila solo album “Season of Glass”, na čijem se omotu nalaze okrvavljene naočari Džona Lenona.
Joko Ono je osnovala nekoliko memorijalnih centara u čast svoga muža, a i dalje, svake godine, 8. decembra, pali sveću u znak sećanja na njega; ova kontroverzna ličnost i velika umetnica, koja je, uprkos čestom osporavanju, nastavila da se bori za svoje stavove, sve do danas je ostala poznata kao veliki kreativni um i veliki borac za mir i toleranciju i, iako njenog muža više nema, ona ostaje muza mnogima.
Više o prethodnim muzama koje su objavljene u Wannabe Magazine-u, možete pogledati ovde.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
