Kad pogledaš unazad, izgleda kao da je bilo mnogo više loših i bolnih stvari, nego onih dobrih, ispunjavajućih i harmoničnih. Zašto loše stvari ostavljaju jači utisak? Zašto je bol koji doživiš na kraju veze, upečatljiviji i moćniji od svega lepog što si u toj vezi doživela? Na neki način, to sama radiš. Oslobađaš dobre i srećne uspomene, a zadržavaš one bolne i neprijatne. Evo nekih osnovnih načina na koje uspevaš da uz pomoć bola sebi stvoriš još dodatnog bola.
Kriviš sebe
Šta god da se dogodilo, ti preuzimaš na sebe krivicu. Beskrajno se preispituješ (kinjiš sebe) o tome šta si mogla da uradiš, a nisi i šta si uradila glupo, ishitreno, sebično i besmisleno, a da nikako nije trebalo. Uvek misliš da si mogla da budeš pametnija i da postupaš bolje, da više tolerišeš i dublje razumeš. Ako si doživela gubitak, krivićeš sebe što nisi videla šta se sprema, što nisi osetila šta može da se desi i što se nisi sa tom osobom oprostila, što joj nisi posvetila više vremena i pažnje. Kriva si za raskid svake svoje veze, za pogrešne poslovne izbore i odluke, za prijateljstva koja su se ugasila, za reči koje si izgovorila i one koje si zadržala za sebe. I to vozi besomučn u krug, to osećanje krivice i nikada ne donosi razumevanja i oslobađanje, samo hrani kajanje i bol. Možda si stvarno sve mogla bolje – da si mogla. Ali da si mogla, ti bi to i uradila. Imaš deo odgovornosti, ali samo deo, a odgovornost je suštinski različita od krivice. Takođe imaš i odgovornost prema sebi i svojoj sreći i da bi se ponašala kao odgovorna osoba, dužna si da sebi oprostiš.
