To su obično one zamke koje same sebi postavimo i u njih lagano ušetamo, arogantno ignorišući unutrašnji glas koji nas upozorava da to ne činimo. Što nije toliko strašno, jer moramo da grešimo, da bismo sticali iskustvo. Ali ono što jeste strašno, je sklonost da uvek iznova upadamo u iste zamke. Zato izdvajamo one koje su istovremeno najčešće i najgluplje.
Uzimanje nekoga zdravo za gotovo
Jednako često pravimo ovu grešku u odnosu na drugu osobu, koliko i sami grešimo ne želeći da uvidimo da smo doveli sebe baš u tu poziciju – da nas neko podrazumeva i – ignoriše. Jer, kad nekog uzimate zdravo za gotovo, vi oduzimate vrednost onome što on čini za vas i onome što on jeste, kao osoba, ličnost, persona. Počinjete da podrazumevate da će neko biti tu, okačen o čiviluk i spreman da se iscima za sve vaše prohteve, hirove, želje i ideje. Na taj način često obezvređujemo one koji se prema nama ponašaju sa pažnjom, nežnošću, ljubavlju i iskrenom željom da nas usreće. Jednostavno ih zgazimo svojom arogancijom. A onda, upadnemo sami u nečiju zamku podrazumevanja. Obremo se u vezi u kojoj šta god da učinimo, to postaje nešto što se od nas očekuje. Govorimo sebi da nam je to u redu, da činimo iz ljubavi i da nam nije potrebno ništa za uzvrat, čak zamišljamo kako smo otkrili bezuslovnu ljubav i osećamo se vrlo hrišćanski – skoro da smo spremni da se razapnemo na krst ljubavi i pustimo da nam puste krv. A kad u nekom trenutku pomislimo kakva smo patetična budala, padne nam na pamet da mi to plaćamo za ono kad smo bivšeg tretirale kao lični servis. Koliko je tek to patetično! Svako ko se trudi i ulaže sebe, zaslužuje da makar bude shvaćen i razmotren ozbiljno. I ako ne možemo da ga ne iskorišćavamo, jer zapravo ne uzvraćamo osećanja, fer je da se povučemo i ne razapinjemo čoveka na krst za patetične budale.
