Šta je bilo? Smešna vam Indira na francuskom? Zapanjili ste se od šimika do ešarpe? Malo mi fali da vam poverujem. Ma trunčica jedna i ubedili ste me. Znate zašto? Zbog toga što ja ne sumnjam u vašu prefinjenost, u vaš istančan ukus odnegovan na božićnim koncertima Bečke filharmonije, francuskim šansonama i portugalskom fadu, pa onda, nemirno i privremeno na rokenrolu sve dok se niste ponovo umili, dovatili tatinih i maminih veza i vezica, laptopova i drugih tako vam dragih gedžeta, brzih karijera, pozerskih kafica u kafićima sa zvučnim imenima i unosnih ljubavnih odnosa. Bez ostatka verujem vam da ste hranjeni ostrigama, da ste pasli rukolu i dobijali grčeve kad vam u flašicu ne sipaju evian nego česmovaču, da ste već u ranom pubertetu na školskim odmorima ispijali macchiato i bezalkoholni mojito, maštajući kako ćete to isto raditi na kratkim pauzama između “brifinga” kada svoje neproduktivno i tupavo dupe uvalite u neku firmicu. To vam sve verujem. Jasno mi je čim vas pogledam, uživo il’ na mreži. Ali ima i dosta toga u šta sumnjam i što vam ne verujem. Recimo, da vam tako malo treba da biste se narugali. Da jedva čekate priliku za podsmeh i fake prezir. Za overu stare mudrosti da je arogancija najvernija pratilja gluposti. Overu sopstvenim primerom.
Sporna pesma, kojoj se ovih dana narugala svaka šuša koja ne razlikuje baš najbolje ćirilično I od latiničnog N, jednostavno je teror za uši i mozak. Ni meni se ne dopada. Ne mogu da zamislim kako izgleda neko kome se zaista sviđa, ko pokušava da nauči reči i na repeat to sluša kod kuće. Ali, nisam potrčao da okitim zidić tim klipom sakupljajući iz peta sav sarkazam kojim su me Bog, genetika i frustracije obdarili da bih poseravajući se po Indiri istakao svoju duhovitu, inteligentnu, nedostižnu personu. Tako se seljakluk razotkriva i verifikuje. Na svetlu dana i Facebook-a. Jer, ko je na estradne svinjarije zaista gadljiv, tome je Indirina egzistencija na ovoj planeti – estradno nebo da i ne pominjem – nepoznata. No name. A kamoli njena idiotska pesma na francuskom jeziku prožetom drhtajućim trilerima.
S druge strane, zar je baš toliko strašna da “angažuje” i kuku i motiku, da pokrene mase, preciznije, horde foliranata? Gde ste bili da urinirate po “1000 bacila sa 2000 krila” ili po “za moje dobro gazi me, napravi me na kurvu i idiota da bih lakše prolazila kroz život”, otprilike… Trebalo bi da angažujem tim saradnika da izvuče bar 60% medijsko/muzičko/voditeljsko/spisateljskog primitivizma u kojm živimo i u kojem, koliko vidim, vama uopše nije loše. Gde ste bili da fekalijama premazujete majke nacije, prostitutke preobučene u voditeljke, popove neostvarene porno glumce i silovatelje, televizijsko-glodurske drkadžije nesposobne da se konačno domognu svršotine? Zlobnike pregažene bednim životom koji ne mogu da zaborave, uspomenama koje im konstantno ometaju ejakulaciju, pa samim tim i mogućnost da odahnu i konačno nas ostave na miru?
Kakva bi ovo zemlja bila da se na svaku glupost ovom silinom reagovalo, ne smem ni da zamislim. Raj, dembelija, Švajcarska… Sve ovo sa Indirom pomalo me podseća na prošlonedeljni (toliko otprilike traju vaši šokovi, vaša ozlojeđenost, zapitanost i empatija) niz burnih rekcija na zlu sudbinu nesrećnog geja iz Kuršumlije. Povraćalo mi se od vašeg – Jao! Strašno! Ne mogu da verujem! Zašto! Tako okrutno! Jadan mali! Plače mi se!
Alo, džiberi, a šta ste mislili? Da je čitava frka sa gay pravima proizvod nečije dokonosti, češanja za donacije, masonska zavera? Pa, o tome se i radi. O tome što postoje ljudi koji ozbiljno pate, koji su ozbiljno ugroženi od svojih najbližih, koji su lišeni razumevanja i podrške, kojima rod rođeni preti smrću, elektrošokovima, vešanjem, izbacivanjem na ulicu, klanjem! Da, bez preterivanja – vešanjem i klanjem! Dakle, zrnca vaše empatije ili građanske svesti ili bilo kakve svesti trebalo je da pokažete čim krenu refreni o Sodomi i Gomori, čim se potegne prva kamenica. Da smo zajedno koliko nas ima stali, goloruki ali nepomični, pred sav taj ološ sa fantomkama i njihove predvodnike u mantijama, stvari bi počele da se menjaju. Pa se, kroz koju godinu, nijedan tata ne bi stideo da “slavi slavu” i poziva goste iako ima sina homoseksualca. Otac i sin bi zajedno išli na jutrenje, uprkos svima i svemu. Ali, to zahteva trud i “mešanje”, a vi baš kasnite na fitnes. Dovoljno je što “imate prijatelja pedera”! Bingo! Kakva egzotika! Blagiš vama.
A šta ste time ‘teli da nam kažete? Time što imate druga pedera? Da ste se okitili retkom lovinom, što vas, kao i ismevanje Indirinog klipa, čini posebnim. Nešto kao unikatne cipelice, i to lakovane. Dakle, ponovo nešto o vama? Ili biste pak želeli da poručite kako niste baš tako buđava konzerva kao što izgledate? Da vas lišim napetosti, ni u jednom ni u drugom niste uspeli. Samo ste se ukopali par metara dublje nego što ste bili pre toga. Licemerje je prozirna kategorija, nešto kao maggi juha, izvin’te ako srčete samo miso supu, ali setićete se šta je. Imate u reklamnim blokovima na Pinku i Prvoj. Iz rova se ne izlazi lako. Dok vi smislite kako ćete iz sopstvenog blata, ja odoh da pišem Indirinom menadžeru. Spremam joj numeru na svahiliju, onako gratis, u ime bezrezervne podrške pred zaraznim delirijumom grupne onanije polupismenih impotentnih praziluk-mi-viri-iz-dupeta blejača i foliranata.
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
