Večite muke sa izborima. Da li ste se nekada zaista zapitali šta je najbolje? Šta će vas poštedeti suza, straha i pogrešnih odluka? Svesna sam da vas danima guše pitanja raznih oblika, zato vam dajem sedam istinitih ispovesti, sedam pravih odgovora.

Kažu da je sve stvar izbora! I stvarno, kada se nađete u situaciji da vam je ponuđeno više opcija, prosto je ljudski i normalno da krenete da sabirate i oduzimate, ali uglavnom presudi srce, srce odluči bez obzira na sve. Ne želim da vas plašim, i ja nekoga volim, samo vam otvaram sudbine drugih kako biste sutra mogli da izbegnete neke greške.

slika 1110 Nečiji, ničiji ili svačiji?

"Nečiji, želeo sam da budem samo njen"

Dečko u ranim dvadesetima, student i sportista, ispričaće vam kako se odlučio za single varijantu:

“Ničiji: izašao sam iz veze iz koje nisam hteo da izađem, i neko vreme ću biti ničiji; i mada za to vreme mogu da imam i odnose, i sve, opet sam ničiji – jer ja se tako osećam kada nema nje.

Nečiji: želeo sam da budem samo njen, čak sam i nju ubedio u to… Pored toga što sam nju ubedio, ubedio sam i sebe, iako je deo mene stalno govorio: “Nemoj sebe da lažeš; druge ko jebe, manje-više, ali nemoj sebe”. Mislio sam da sam nečiji, i da želim da budem nečiji, ali čim mi se ukazala prilika – prevario sam najveću ljubav svog života, i to na najgluplji mogući način.

Svačiji: želim sve i odmah, i ne interesuje me da se uozbiljim! Mogu da budem fin prema određenim devojkama dok želim nešto od njih, a ako ne dobijem to što želim odmah, mogu da menjam ponašanje i stav za 180 stepeni. Mogu da budem i kreten, ali iskusan kreten, i to prema ribama sa kojima sam imao nešto pre, jer što si veći kreten, imaš veće beneficije. Tužno, ali istinito.

Da li se vidim u nekoj grupi… Pa, vidim se, a to je ničiji i svačiji, po potrebi, jer sve mogu da razumem, svaku devojku, svaku osobu… a u stvari, foliram se za 90% njih. Kažem im da su u pravu, dok se ne skinu…”

Svoj pogled na ljubav i veze otkriće vam jedna mlada, pametna i radoznala studentkinja:

“S obzirom na to da sam devojka koja je, valjda, imala sreću da se tako “bezosećajna” rodi, ne pogađaju me ljubavni neuspesi, drame ili slično… Što bi rekla Vendi, imam muški mozak, pa idem kurcem napred – hoću reći, bitno mi je da uživam, odnosno, da uživamo – da ne ispadne sad da sam stvarno bezosećajni freak! Nekako, oduvek mi se činilo da devojke, kad su u pitanju odnosi sa muškarcima, previše razmišljaju, previše se lome! Kad u glavi imaš jedino to da samo njega treba da zadovoljiš, gubiš sebe, i kako onda da budeš srećna? Odnos je odnos, veza je veza, čine je dvoje ili više ljudi, zavisi od afiniteta!

Ako se jedna osoba gubi ili izgubi, onda to nije veza!

Smatram da je pravi izbor biti svoj, koliko se to može! Ne može se čovek menjati zarad veze, bez kompleksa, bez previše razmišljanja, ipak smo savršene i takve kakve smo! Ako ne volimo sebe, manje su mogućnosti da ćemo nekom drugom dozvoliti da nas voli i da ćemo biti sa nekim ko nam prija u svakom smislu, bio to matorac, perverznjak, klinac, žena, matorka. Poenta je biti svoja u svakoj situaciji!”

Dečko u srednjim dvadesetim godinama voli osobu istog pola, ma koliko to danas bilo teško u zemlji Srbiji. On kaže:

“Ja pripadam nekome već duže vreme. Ne kažem da baš nikad ne treba da menjaš partnera. To ume da bude problem u dugim vezama, strah od promene, ali ponekad nije loše. To da budeš svačiji malo je heavy, mislim da je kod takvih ličnosti uvek u pitanju neki dublji problem, kompleks ili trauma, ili opet strah od vezivanja (znam mnogo takvih ljudi!). I šta beše treće? Ničiji? Pa to mi je možda i najgluplje, prosto je beskorisno, jer kao ljudska bića nismo krojeni da budemo sami; ali vidiš, sad mi je zanimljivo to svačiji i ničiji: u izvesnim slučajevima to može da se spoji i bude potpuno isto.”

On ima preko 20, uživa u dugoj vezi, nije papučar, već ludo zaljubljen:

“Ja sam svoju devojku verio i želim život sa njom, tako da definitivno biram nečiji i pod tim smatram njen. ­Loše strane… hmmm… ponekad se istripuješ… da kažem uplašiš, da je sve navika; ali brzo skontaš da nije, da je to ipak to. ­Loša strana je što stvarno možeš da budeš povređen. Ne ono kao prevario/la te i boli te uvo, ideš da mu/joj vratiš tako što ćeš da se smuvaš sa nekim – ne, ­nego stvarno možeš da budeš povređen. Pozitivna stvar­ je­ što si zaista srećan, ceo si, a vredno je rizikovanja. Mislim da stojiš go i ranjiv pred tom osobom zbog tog osećaja kada si ceo.­­”

Ima blizu 30 godina, skoro se razveo i želi da vam kaže sledeće:

“Oženio sam se mlad, i to je ok – ako nađeš pravu osobu. Ja nisam! Razveo sam se posle četiri godine. Mnogo smo se svađali. Što zbog njene ljubomore, što zbog vaspitanja deteta­. Sada, kada sam sam, osećam se bolje, jedino mi nedostaje sin. Nedostaje mi! Svaki dan! Ali bolje je razići se odmah, kad već ne ide, nego trpeti. Ne mogu reći da sam bio nečiji te četiri godine, jer nisam oženio pravu osobu. Planiram da napravim sebi novu porodicu. I iskreno se nadam da ću ovaj put biti nečiji u pravom smislu te reči.”

Ona je mlada mama dva predivna sina, i iako je ušla u tridesete, njen mladalački duh može vam svašta bitno otkriti:

“Žena, ma koliko bila svoja, samouverena, jaka i borbena, negde u dubini duše ima dozu nesigurnosti, zavisnosti od dragih ljudi, od kojih očekuje lepu reč, blagi pogled, iskru u oku. Da, to smo mi, žene lavice, majke, supruge, borci za sebe i svoje voljene, ali lako ranjive – upravo zato što nosimo slatko breme današnjice i breme svojih bližnjih, u bilo kom smislu. Uprkos svemu, volimo same sebe kako bi nam ljubav bila uzvraćena, poštujemo svoj ego, hranimo ga, i ne dozvoljavamo da današnjica bezličnosti uplovi u naša srca, da ledena okrutnost zavlada savremenom ženom. Dovoljna je i mrvica svesti.

Da li sam svoja? Verujem da je tako! Želim biti i nečija, i već jesam, ali samo zato što ja tako želim! Ali i to treba zaslužiti. Svačija? Ne otvaram srce lošim ljudima, bezličnim, dvoličnim, ne, oni unose nemir u skladan život koji želim da ostvarim! Nikada svačija! Na život gledam kao varljivu igru sa mnoštvom situacija, trenutaka sreće i bola, lepote i nestvarnosti, ali ga svako iznese kako najbolje ume, zar ne?”

Ona je dama u ranim četrdesetim, razvedena i samohrana majka dvoje dece. Ona je žena lavica i uvek pametno zbori:

“Bila sam nečija. Ali ne na fin i nežan način, već prisilno nečija. Udala sam se veoma mlada i u svom mladom mužu videla sam podršku, bila sam zaljubljena, mislila sam da sve možemo zajedno… a onda sam rodila decu.

Nažalost, on je imao drugačije planove sa mnom. Ja sam postala majka, njegovo vlasništvo, a on tipični Balkanac, koji pored svega toga nije imao razumevanja za moje potrebe. Umesto toga, slušala sam prebacivanja u vezi sa mojim fizičkim izgledom. Postepeno sam uviđala koliko je sebičan i počela da se bavim sobom, ali je tada postao ljubomoran. Ta situacija je kulminirala tako što sam, jedne večeri kada se vratio iz kafane, zadobila masnicu na oku… To je bio početak kraja! Ubrzo sam ga napustila i započela sama novi život. Nije mi bilo lako, bez podrške roditelja i sa dvoje dece usred bombardovanja… Ali preživela sam. Dugo mi je trebalo da se oporavim i opet razmišljam o muškarcima. Sada sam obazrivija. Hoću stan, pažnju, razumevanje, sve što sam propustila!

Za kombinacije uvek ima raspoloženih budala, i tu imam visok kriterijum, oženjeni nek mi ne prilaze, na njih sam alergična. Pre ću biti sama i svoja, nego opet nečija, a praznog srca.”

Videli ste, nije lako biti u ulozi nečijeg, ničijeg ili svačijeg momka, devojke, kombinacije, žene, muža. Greške su dozvoljene i neizbežne! Ono što je ključno i obavezno jeste da ne izneverimo sebe u tom scenariju nepredviđenih životnih okolnosti, lepota, ljubavnih drama, strasti i konfuzije.

Kršimo pravila svaki dan, prekršimo i ovo… Opet vas pitam: nečiji, ničiji ili svačiji?

Neko reče: “Prvenstveno svoji!”. Potrudimo se da tako i ostane!


Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).

Editors choice