Ako smo u detinjstvu imali taj luksuz da se vodilo računa i o našim osećanjima, a ne samo o našim potrebama, da su nas uvažavali i tretirali kao osobu, umesto da su nam samo nametali gotova rešenja i naređenja, onda smo odrasli u balansu – naučeni da imamo puno pravo na svoje hoću i svoje neću. Da ne moramo da pristanemo na nešto zbog čega se osećamo loše i da možemo da odbijemo, a da se ne osećamo loše.
Ako nismo, onda smo imali mnogo posla sa osećanjem krivice, a verovatno još više sa inatom i tvrdoglavošću, jer smo naučili da moramo žestoko da se odupremo ako nešto nećemo. Takođe, naučili smo i da se pravimo da smo pristali, da smo nešto prihvatili i da smo baš dobri i poslušni, dok u tišini svoje ogorčene bespomoćnosti sprovodimo sve moguće opstrukcije – od totalne neuspešnosti u tome što nam je nametnuto, do dramatičnog razboljevanja.
