Krišom, kao da ne smem, gledam te kako se gubiš u mom krevetu. Dok pomno zatvaraš oči golu te pogledom iznova skidam. I tako bez prestanka dok me umor ne uzme pod svoje i dok se i sam ne spustim među zgužvane i neostvarive snove.

Nikada nisam bio usamljeniji nego pored tebe. Ćutiš sasvim sigurna da ćeš mi ćutanjem sve reći. Ja sam hteo da te slušam dok rečima objašnjavaš svet mazeći odraz meseca na svojim leđima.

Pogledima si dokazivala nepostojanje Boga, uveravala me treptajima u tačnost teorije relativiteta, nemim pomicanjem usana podržavala si drugačije od sebe. Nisam umeo sa tobom, a nisam ni mogao bez tebe.

Mučila si se poput ranjenog vojnika. Koprcala si se nemoćno kad sam te gonio od sebe. Znali smo oboje da ću opet da te vratim. Niko od nas shvatao ozbiljno nije kad kažemo jedno drugom zbogom. Zbogom je za nas značilo koliko se volimo, koliko se nespretno ljubimo i sebično čuvamo.

Ljuta si izmicala mojim dlanovima. Tražio sam te najviše onda kada si započinjala svoj uzaludni beg. Teškim stopalima si brisala sećanja ulica koje su upile naše živote, nestašluke i jurnjave. Tad si još veštije ćutala. Znao sam da ćeš da se vratiš. I vraćala si se. Ja sam opet uspevao da izgubim nas.

I ruši se pravoslavni vek, jače su tvrdnje da nema Boga. A mi, iste smo knjige čitali, istim smo jezikom raspolagali, istog smo Boga prokleli, ali se nikada nismo razumeli. I ptice su letele na dole, padale su kao da ginu. I tvoj osmeh je znao da zaćuti. U hladnim crkvama molitve spajaju zube, nas dva jeretika bi to prespavala ne slutivši da ih je bilo. Učio sam te. Želeo sam da čitaš Majstora i Margaritu, Atomci su se čuli. Ti, kao da si se u svakoj pesmi krila. Postoje ljudi osuđeni. Neki na neznanje, neki na neuspeh, poneki na nespojivost, poput nas.

Šta nama takvima preostaje? Gde da krenemo, putem srca ili razuma? Jer sve je previše trulo u nama da bi ostvarili zajedno nešto lepo i sve je previše lepo da bi se okončali. Ni razum ni srce nas ne vode kroz životne magle.

Spavala si odvajkada u meni, i pre nego što sam te sreo. Bosa i nemarna si jurcala po mojoj glavi. Tu nezrelu devojčicu sam večno krotio.

Slika130 Nespojivi i neraskidivi

Moja glava polje žita, po njemu tvoja noga skita, ali nikako odatle da izađe

Osetiš da ne ide. Negde u dubini stomaka. I ponekad radiš suprotno od onog što misliš da treba. Probaš na dan ili sat da izgovoriš to pred svetom : “Ona je moja i ja sam njen”, ali se vešto povučeš i praviš lud. Neka ti se odbojnost sjuri niz vrat kad pomisliš da je išta javno. I ako su i davno iscureli oblaci za nas čuli. Slađe je valjda ovako. Ako jeste, sve se svodi na dvoje mazohista. Mi to ne volimo – duge i srećne filmove. Mi smo deo nekog drugog svemira.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice