“Tata, je l’ možeš da mi daš 20 para za sladoled?”
“Sine, tata nije primio platu, sačekaj sledeću nedelju.”
Rečenica koja je, pored reči pesama Ivana Gavrilovića, bila najslušanija među nama klincima u to vreme. Na šta smo trošili džeparac, šta smo voleli da jedemo, čime smo se igrali i o čemu smo maštali….
Zaboravljeni proizvodi devedesetih
GALEB ČOKOLADA
Ako niste imali sreću da u svojoj okolini imate nekog švercera, ili barem rodbinu na zloglasnom zapadu, vaše šanse da probate nešto sem galeb čokolade bile su ravne stabilnom kursu dinara u to vreme. Nikakve! Da se razumemo, galeb i nije bila loša čokolada. Naprotiv! Imala je neki poseban šmek (šećer obojen u boju čokolade i izgleda čokolade, ali bez ukusa čokolade), umotan u socošku plavo-belu ambalažu sa printom galeba raširenih krila koji leti iznad mora. Najveće mane su joj se, nažalost, potirale. Prva, kada biste je dobili, odmah je skrivana od vas radi slanja dalje, i druga – ako biste je pojeli, dobijali biste batine jer ste bacili roditelje u dodatni trošak za kumovu slavu.
STEP SOKOVI
“Koji ćeš step tetka da ti napravi? Žuti, crni ili sivi?”
Današnjim klincima ovo pitanje verovatno deluje kao šifra pri kupovini eksera, ali za nas je predstavljalo tantalove muke. Odabrati između kole, narandže i limuna, teško! Kada biste se napokon odlučili, sledio je proces sipanja 25 grama praha teške hemije sa ekstraktima nečega (voća sigurno ne) u dva litra vode (da, to je bila preporučena mera), ali da bismo osetili ukus, mi hrabriji stavljali smo i po dve kesice u jedan litar vode (to junačenje obično je vodilo batinama), te smo žmurećki uživali u njemu, a potajno maštali o koka-koli.
GRICKO
Ovo je bio jedan od onih proizvoda za koje niste mogli sa sigurnošću da tvrdite od kojih je sastojaka spravljen (kukuruz ili ovas, pitanje je sad?), sem da u sebi ima aleve paprike (kilo po štapiću). Koštao je negde oko pola dinara, pa je samim tim bio viđen i (ne)rad gost na jednocifrenim rođendanima (obično su oni koji zakasne na rođendan morali da ga jedu). Ambalaža je bila poput Milanovih dresova, što je takođe pratilo i boju ruku posle konzumiranja.
STOPI
O popularnosti ovog sladoleda među klincima tog doba najbolje govori sledeća anegdota, u kojoj je glavni akter moj kum. Njegov otac, sav ponosan na svog jedinca što je položio odličnim, upita ga: “Sine,pošto imaš sve petice, biraj, šta ćeš tata da ti kupi?” Moj kum nije razmišljao,već kao iz topa odgovori: “Stopi! Hoću stopi! ” Mogao je da bira između silnih drangulija, ali ne. Za svoje zasluge izabrao je sladoled sa ukusom banane u obliku stopala. Eto kakav je to sladoled bio!
ŽVAZBUKA
Proizvod Paraćinke iz Paraćina upakovan u dopadljivu ambalažu, na kojoj je dominirao klinac sa kačketom šarenih boja. Žvazbuka je zbog svoje niske cene bila mega popularna među klincima, a i među roditeljima. “Mekoća oblaka sa ukusom jagode” možda i najbolje opisuje ukus ove žvakaće gume. Nema tog klinca koji nije probao da istisne svu sadržinu u usta ne bi li napravio što veći balon! Jedina mana bila joj je to što se na većoj temperaturi pretvarala u krompir-pire, te je bilo malo sablasno jesti je, a i gledati dok je sadržaj izlazio iz tube.
Stevica Svetozar Rajčetić je rođen u pravim godinama,ali u pogrešno vreme. Za sebe tvrdi da je savršeno nesavršenstvo i potpuna negacija onoga kakvim ga ljudi vide. Živi u Beogradu, ali je duhovno uvek u Novom Sadu i možete videti njegovu siluetu kako sedi na zidinama Petrovaradina, zamišljeno gleda ka mostovima na Dunavu… Njegova poruka čitateljima i svim prijateljima glasi “In vino veritas”.
