Kad se kaže “levica”, to mnoge verovatno asocira na boks. Ovoga puta u pitanju je košarka, ali ishod je u većini slučajeva bio ravan nokautu protiv koga god da je igrao tim za koji je nastupao Radivoj Korać. Zbog svoje svetle puti i kose, dobio je nadimak Žućko, onako dečački, ali opet za strahopoštovanje zbog svog umeća. Pojam “Žućkova levica” ostao je u amanet generacijama da velikog Radivoja sačuvaju od zaborava.
Radivoj Korać rođen je u Somboru 5. novembra 1938, od oca Bogdana i majke Zagorke. Sa 16 godina počeo je da igra za BSK (kasnije OKK Beograd) kod trenera Borislava Stankovića, a zbog visine od 193 cm bio je dominantan na poziciji krilnog centra. Igrajući za OKK osvojio je četiri prvenstva Jugoslavije (1958, 1960, 1963. i 1964), a čak sedam sezona uzastopno bio je najbolji strelac države uz, za tadašnje uslove, neverovatan prosek od 32.7 poena po utakmici! Taj rekord nikada nije oboren, a iskreno sumnjam da će ikada i biti. Izabran je za sportistu godine 1960. godine. Takođe je predvodio svoj klub u raznim evropskim takmičenjima i tri puta bio izabran u najbolji evropski tim. Na utakmici Kupa evropskih šampiona (današnja Evroliga) protiv švedskog Alvika (155:57 za OKK) postigao je 99 poena i samo poen ga je delio od još uvek važećeg rekorda Vilta Čemberlena (Wilt Chamberlain), postignutog par godina ranije.
Posle OKK Beograda igrao je sezonu u belgijskom Liježu (1967/68), gde je kao najbolji igrač i strelac predvodio tim do titule šampiona države. Jednom prilikom gostovao je u najgledanijem šou programu u Belgiji i na pitanje voditeljke koliko slobodnih bacanja može da pogodi od 100, odgovorio je 70 do 80. Zavesa se u studiju pomerila, iza je bio koš, a Korać je uzeo loptu i pogodio svih 100 bacanja! Radio je to karakteristično, sa dve ruke odozdo, držeći loptu tik iznad poda. Kao niko do tada i niko od tada.
Karakteristični stil izvođenja slobodnih bacanja Radivoja Koraća
Već naredne sezone put ga je iz Liježa odveo u italijansku Petrarku iz Padove. Bio je najbolji strelac prvenstva Italije, sa 26.9 poena po utakmici.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 1958. i odigrao 157 zvaničnih utakmica, uz 3,153 poena, odnosno 20.8 u proseku, što je fantastičan učinak. Igrao je na četiri Evropska prvenstva, od čega je na tri bio najbolji strelac (1961, 1963. i 1965). Osvojio je šest medalja, od čega pet srebrnih, po dve na prvenstvima Evrope (1961. i 1965) i sveta (1963. i 1967) i jednu na Olimpijskim igrama 1968. Ima i bronzu sa Evropskog prvenstva 1963.
Bio je strah i trepet za protivnike - Korać protiv SAD-a
Van terena Radivoj je bio miran i povučen, posvećen muzici, pozorištu i čitanju knjiga. Bio je stariji nediplomac Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.
Zanimljivo je da je jednom prilikom odbio ponudu legendarnog Aleksandra Geca, koji mu je za prelazak u Crvenu zvezdu nudio dvosoban stan i FIAT 1300. Strah me i da preračunam kolika je to cifra koja bi bila ekvivalent u današnjici, ali takav je bio Korać – skroman i pošten.
Prvi je evropski košarkaš koji je bio pozvan da igra za čuvene Harlem Globtroterse (Harlem Globetrotters).
Tragični 2. jun 1969, kod sela Kamenice na 12 km od Sarajeva, bio je poslednji dan u životu velikog Radivoja. Dan koji proklinju svi, dan koji ga je poslao na nebeski teren. Korać je nastradao u saobraćajnoj nesreći, vraćajući se za Beograd posle utakmice reprezentacije Jugoslavije i selekcije Bosne i Hercegovine, a žurio je u Atelje 212 da gleda predstavu “Kosa”. Kruže priče da i nije bio neki vozač, a tada je padala kiša i eto… Velika tragedija našeg sporta, a posle skoro četvrt veka, sudbina se na gotovo istovetan način poigrala i sa Draženom Petrovićem. Posle Radivojeve smrti, u njegovu čast, a po odluci Saveza, nikada se tog datuma nije igrala nijedna košarkaška utakmica.
Radivoj Korać je prvi sportista koji je sahranjen u Aleji velikana, na insistiranje maršala Tita. Uz olimpijsku zastavu i uz poruku “Žućko je veći od Jugoslavije, pripadao je celom svetu”, ušao je u legendu prerano, sa 30 godina.
FIBA je 1971. na predlog tadašnjeg generalnog sekretara Vilijama Džounsa (William Jones) pokrenula takmičenje pod nazivom Kup Radivoja Koraća, koji se igrao sve do 2002, a tada je naš Košarkaški savez preuzeo taj naziv za domaći kup. Širom države, počevši od Beograda, pa preko rodnog Sombora, Novog Sada, Kragujevca, Mladenovca, Pančeva, Rume, postoje ulice sa njegovim imenom. U OKK Beogradu broj pet je zauvek povučen iz upotrebe, a u prostorijama kluba izložen je upravo Koraćev dres, kao i patike. U predgrađu Madrida, Alkobendasu, 1. marta 2007. otvorena je FIBA kuća slavnih. U njoj je mesto među 38 ličnosti, od kojih je pet iz Srbije, našao i Radivoj Korać. U februaru ove godine premijerno je prikazan film “Žućko – priča o Radivoju Koraću”, čime je kroz dokumentarno-igranu formu predstavljen život jednog od najboljih igrača svih vremena.
Radivoj je menjao tadašnji svet nabolje, od donošenja prve ploče The Beatlesa, preko džempera na “V” izrez, do majstorija pod obručima. Time je slao poruku mladima – da je moguće biti uspešan na više polja, od nauke, preko umetnosti, do sporta. Na njegovom primeru treba da uči i današnja omladina, ali i stariji. Lično, velika pobeda i ogroman osećaj ponosa jeste kad na terenima i dan-danas vidim one koji vole da bar na trenutak šutiraju na koš njegovim stilom. To ukazuje samo na jedno – Žućko živi!
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš, obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju… Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega jer mu pruža sve što mu treba.
