Sve prave ljubavi su nesretne?!

Ma, nije – nego.

Da li to znači psihološko samozavaravanje u stilu – nije uspelo, ali to jeste bila prava ljubav?

Ili još izlizanija packa – nije nam bilo suđeno?

Suština je u tome da nam nezavršene i nedorečene ljubavi ostaju pratioci za ceo život, samo zato što mi tako želimo.

Vučemo ih sa sobom, kao kofer u koji smo spakovali i dobro zakjučali, svu svoju emocionalnost.

Svako definitivno ima nekog koga nema!

Želja, čvrste odluke da smo završili, vreme – ništa ne pomaže kod nezavršenih ljubavi.

Jer je nemoguće.

Koliko god se trudili, da i bukvalno samo bude kraj, očito nije dovoljno.

Posle završene ljubavi ne ostaje ništa, a posle nezavršene, ostaje ono nešto.

Kao trag.

Kao zatvorena vrata na kojima ne možemo da dohvatimo kvaku, otvorimo ih i zauvek odemo.

Kao mrlja od prosutog vina, koju ne uspevamo da očistimo sa tepiha, iako svakodnevno gazimo po njemu.

Kao suze, objašnjenja, i međusobna optuživanja.

Kao teško sranje, zvano – nesposobnost za novi početak.

I šta sa tim?

Sa toliko neučinjenih stvari.

Sa toliko propuštenih postupaka i neizrečenih reči.

Ganjamo se i dalje sa vlastitim uspomenama na emociju, dok nam se život ubrzano odvija pred očima.

Napadamo drugu stranu da bi sakrili svoju povređenost.

Svoje greške.

Stojimo na suprotnim stranama godinama posle ljubavi, spremni za fight, apsurdne i nerazumljive hrabrosti, zbog čega gubimo sve druge životne bitke i sami sebe.

Ali uporno želimo da dobijemo rat.

Čiji?

I u ime čega?

Mislimo li povremeno o tome kako je sve moglo biti ranije prekinuto?

I zašto nije bilo!

Zašto nije???

Kao da sve čeka, svakog dana, na nečiji povratak.

Kontranapad.

U kadru nezavršenih ljubavi svi učesnici su retko predvidivi likovi.

Kao scena iz filma, kada se ubica uvek vraća na mesto zločina, i tu ga uhvati zaseda pravednih.

Šta očekujemo da nađemo?

Srećne uspomene ili neku vrstu oproštaja?

Ili osvetu!

Kome?

I za šta?

Ili je možda, sve samo odgovor inata na serviranu priču?

I pokušaji da budemo sigurni, hladnokrvni.

Da zaboravimo emocije.

Kao još jedan u nizu, teško stečeni, refleksni, odbrambeni mehanizam.

I stvarni život kroz koji idemo duhovito i dirljivo, istovremeno.

A treba samo preskočiti.

Pardon, da prođem!

Da ne razmišljamo o onome što je bilo juče.

Da se ne okrećemo ni za jednim prolećem.

Bitan je današnji dan, sutra je već novi.

Svako danas briše jedno juče, jer nismo bili dovoljno jaki.

Kad ono, međutim!

Želimo i dalje neko čudo, koje bi moglo sve da vrati u pređašnje stanje, iako se toliko toga već dogodilo.

Stalno se vraćamo na te slike od ranije.

U kadru samopouzdanja, samouverenosti, samosebe.

Rođeni za velike stvari, a oko sebe susrećemo se samo sa ispraznošću.

A sve je već odavno ostalo korak iza nas, levo od sećanja, u senci očiju.

To je bila samo faza, kao iscepane farmerke.

Male Ray Ban – ke.

I kačket na naopačke.

Svako ima svoja odricanja, strahove, svoje nezavršene ljubavi i tako treba i da ostane.

Ne moramo biti nevidljivi da bismo nestali.

Možemo da produžimo kao saputnici u zajedničkom sećanju.
Povezani u zajedničkoj prošlosti i sopstvenoj sadašnjosti.

Život nam daje toliko mogućnosti, a mi ih protraćimo zbog drugih, misleći da ih imamo na pretek.

I to je najmanje fer u životu.

Treba zgrabiti svaku.

Svaki kraj ujedno je i početak, samo u trenutku kraja toga nismo svesni.


Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač, kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela, više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.

Editors choice