Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje da bude prevaren. Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje tu kaznu jednaku poniženju. Ponizi ga, i čovek se više neće osetiti čovekom. Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje da bude ponižen. Niko nema prava da nam kaznom oduzme ljudskost i priguši dostojanstvo.
Gledam te kako me kinjiš, kako gaziš po ljudskosti mojoj. Zemlji sam ravna, čovekom se ja ne zovem više.
O, ljubavi silom prošla, zatekao si me jednom jedva živu pokraj puta. Kiša je onda padala u meni. Pljusak! Sve kiše sveta su se onda slile niz moje oči. Trgao si mi telo iz blata i kiše, rekao si – uzevši me za ruku:
– Gle, eno, tamo sa mnom ima sunca! Ne cvili, devojčice, uz mene ćeš prerasti u ženu, moja deca će te majkom zvati.
Pre i posle
I usnila sam sobu punu vina koja se izliva od ljubavi svete.
Zaljubljenost je visina sa koje zaljubljeni veruju da nikada neće pasti.
Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje da ga tišinom gone. Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje da mu najteže prećute. Ono što se odćuti je vidljivo, ali sve dok je tišine, bolesna duša se nada, iako nema više čemu.
Presudi mi rečima, nek’ one označe konačno kraj. Jer nijedan čovek koji je pošten i iskren u ljubavi bio ne zaslužuje tišinu.
Skučenog tela, smotanog u klupko, prislonila sam svoje biće uz tebe.
Volela sam te očima što šume najlepše reke, usnima punim k’o napuklo grožđe, mislima posvećenim tebi poput hiljadu sveštenika posvećenim Bogu, volela sam te izbliza, izdaleka, zbog sutra što nas čeka, zbog prošlog dana zauvek preslikanog u nama, zbog sadašnjeg trenutka koji smo pripijenim telima trošili. Volela sam te snagom što pokreće pozlaćeni i strašni svemir.
Brisala sam ti suze kao majka detetu, pričala sam ti o sreći i ne znajući da sam još jedan kockar više pokraj ukletog ruleta. Pisala sam ti o sebi, o nama. Ćutala sam ti mora, rukama golim međ’ trnje tražila sreću. Volela sam te kao da samo ja to mogu. Nisam smela… ali sam htela, i prekrstila sam ljubav u tvoje ime.
Ali, nijedan čovek na svetu ne zaslužuje laž ako istinom svet napaja. Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje da padne mrtav od ljubavi i da nastavi k’o bogalj da posrće po životu.
Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje da nosi tuđe greške. Ako mu išta od svog nedela pripišeš i zaprtiš mu to na leđima, od tog čoveka ne ostaje čovek. Ostaje životinja koja se stidi što je životinjom načinjena.
I gledam te ispod umornog kapka kako mi tišinom najlepše što sam dala vraćaš. Svaki put kad zaćutiš otme se jauk iz ove nasamarene stoke. Potegneš bič tišine iz dubine svega što smo hteli da me setiš šta to nikada imati neću, da me kazniš za svoje greške.
Ja ćutim skupljena u klupko u tovaru od ljubavi i ljubavi smrada – ležim ponovo pokisla u blatu. Kroz moje oči krv teče.
Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje da se prema njemu ne ophode kao prema čoveku. Nijedan čovek na svetu ne zaslužuje laž ako je istinom napajao svet. Nijedan čovek posle nečoveka nije više za ljude.
Izvori fotografija: wallpapersgalaxy.com. hongkiat.com
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
