Noć punog meseca

Noć punog meseca

Hoćete da vam ispričam šta mi se juče dogodilo? Nemate sad vremena? Ma, nahranite dete sutra, ja moram da vam kažem!

Bio sam na “faksu” (skraćenica od – Fakultativna aktivnost koja suši um ili Fakultativna aktivnost koja stvara umobolnike – zavisi od dela Srbije u kojem živite i faksa na koji idete). Nakon što sam se smorio k’o zmaj (nikad nisam video nijednog zmaja, a kamoli smorenog, ali tako kažu ljudi), nije mi više bilo ni do čega. Vraćam se ja kući, busom, kao i obično, nemam para za taksi, i dok umorno koračam ka svojoj ulici misleći o onoj čokoladi što mi je ostala još od slave, uočim veliki beli klobuk na nebu. Pun mesec. Divota. Da neće ljudi oko mene, poput kokica na vatri, da se najednom pretvaraju u vukodlake? Bar dlakavih u Srbiji imamo koliko hoćete!

Par sati kasnije, mučeći se sa jednim tekstom za “Wannabe”, iznerviram se što nije sve onako savršeno kako želim da bude, zatvorim laptop, pogledam na sat – već je duboka noć – namestim krevet, svučem se u bokserice, i spreman za spavanje, otvorim prozor da mi uleprša malo svežeg, noćnog vazduha, kad ono…

Nebo: tamno, ali ne crno – mesečina ga, baš kao i zemljano tlo, posipa svojom svetlošću, pa ono deluje nekako plavkasto, tamnoplavo, možda indigo plavo – prostrano, išarano trakastim oblacima, posuto krupnim zlatnim, ponegde jarkocrvenim tačkama koje, svakim mojim udisajem, postaju sve veće. Postaju sve bliže. Mesec je sada ogroman. I on se spušta sa neba.

Slika 1 Mesec je sada ogroman. I on se spu ta sa neba Noć punog meseca

Mesec je sada ogroman. I on se spušta sa neba

Nekoliko sekundi kasnije, u dvorištu podno moje kuće, okupilo se mnoštvo neobičnog sveta. I svi su sijali. I svi su došli sa neba koje, na moje veliko zaprepašćenje, ne ostaje prazno: i dalje je bilo posuto zvezdama, onim daljim, koje su sada, kad su nam njihove sestre i braća došli u goste, doleteli na njihova mesta. Vasiona (ili kosmos, ili svemir, ili univerzum) je nepregledno stecište svetova, baš kao i Um, gde svaka ideja sjaji (neka jače a neka slabije) svojom lepotom.

Pogledam oko sebe. Izgleda da moj uspavani komšiluk ne primećuje galamu koja se širi poput magle. Kao ni svetlo koje udara u oči snagom od koje bi svako iole normalan oslepeo. Šta se dešava?

Iskočim kroz prozor. Nije neka visina. Dovoljno da ostanem živ. Više mi ni ne treba.

- Dobar dan ― kažem zbunjeno.

- Dobro veče ― uzvraća jedna žena. Nosi belu haljinu koja je nazad duža nego spreda. Njene duge, glatke noge sijaju jače od same toalete koju nosi. Na stopalima joj istobojne cipele na visoku potpeticu. Zakorači ona ka meni i na tren se zanjiše. ― Ju! Nije trebalo da obujem ove sa platformom… Štikle su sasvim dovoljne…

- Nije trebalo da stavljaš silikone, a cipele su sasvim na mestu ― uzvraća druga žena. Ona je niža, bucmastija, odenuta u košulju, sako, pantalone i čizme, sve crne boje, sa istobojnim šeširom.

- Da sam rekla da su mi cipele odlične, ti bi dodala kako su fufaste. Samo da mi protivrečiš!

- Sasvim na mestu tvog izgleda. To ne isključuje mogućnost da su fufaste.

- Dosta vas dve! ― kaže treća osoba koja, zapravo, nije čovek. Najviše podseća na duha iz čarobne lampe: krupna, široka, ćelava figura loptaste glave i sedefastog tena, koja nema stalan oblik, već se poput dima, njiše na vetru. ― Nismo došli da se raspravljamo!

- Ko ste vi? ― pitam. Još uvek sam zbunjen, moram priznati. Upleten sam u razgovor troje neznanaca, dok još desetine ovakvih istih čavrljanja se odvijaju oko nas. Ko su ovi… ljudi?

- Zvezde ― odgovara žena u crnom kompletu.

- I Mesec ― dodaje ćelava figura sedefastog tena.

- Ne znam da li baš svi možemo da se nazovemo Zvezdama ― zajedljivo će žena na platformama.

Tada se u razgovor ubacuje… vučica? U dimijama? ― Da sam znala da ćemo da silazimo na Zemlju, obrijala bih noge, pa bih onda obukla minić. Da li bi to značilo da sam Zvezda?

- Ne bi ti to ništa pomoglo. I dalje bi bila kučka.

- Dosta više! ― duh po imenu Mesec (bacam pogled ka nebu – stvarno nema ni traga od punog meseca koji je do maločas bleštao) ućuti pogledom sve presutne. Tada sam bolje osmotrio “pale zvezde” iza družine do mene: nekoliko veštica, jedna trbušna igračica, dva ili tri patuljka, isto toliko nindži, jedna štreberka i jedan zmaj. Smoreni? Biće da je tako…

- Došli smo ― počinje Mesec ― da te odvedemo odavde. Mi smo nebeska policija. Zabranjeni su snovi na javu. A ti si sanjao otvorenih očiju.

- Nisam znao ― počinjem ja uzmičući. ― Čemu sve ovo? Gde ćete me odvesti?

- Na jedno bolje mesto ― uzvratila je Zvezda sa dugim nogama, ona na platformama. Zbog nečega joj nisam verovao…

Slika 2 Cipele koje je Zvezda na platformama zaboravila kada je uzletala sa Zemlje Noć punog meseca

Cipele koje je Zvezda na platformama zaboravila kada je uzletala sa Zemlje

I odveli su me. Ali ne brinite. Nastaviću ja da vam pišem. Samo ne smem da sanjarim mnogo. Jednog dana bi mogli da me odvedu negde drugde. A bojim se da to neće biti tako veselo mesto. Ma, neka me odvedu! Da li je to previsoka cena? Sve je dobro dok postoji pun mesec da u njega gledamo i mislimo, da oslobodimo dušu da leti i mašta. Tada nema zvezde koja jače sija…

Ako hoćete da me pozdravite, znate gde da gledate!

Izvori fotografija: cynthiarobertson.wordpress.com, awakeninthenow.com, heels-uksale.co.uk


Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown”.