Zašto bismo uopšte donosili odluke o nečemu što se ne tiče samo nas samih, nego uključuje i drugu osobu? Pa, malo je ličnog, što nema uticaj na sve naše odnose sa drugim ljudima, a ako obavimo svoj deo posla, vrlo verovatno ćemo privući ljude sa kojima ćemo ostvarivati bolje i zdravije odnose. A naš deo posla je da budemo spremni za zdravije odnose, da znamo šta hoćemo, šta je prihvatljivo, a šta nije, da razlikujemo toleranciju od trpljenja i da budemo otvoreni za prihvatanje i razumevanje.
Sledeće godine ću sresti muškarca svog života
Možete li zaista da poverujete u to? Svim srcem. Pokušajte i oslušnite šta se u vama opire toj pomisli. Jer nešto se opire, verovatno. Odnekud se dižu glasovi pobune, koji vam sugerišu da je to nerealno, cinizam koji kaže “da, baš, kad ga nisi srela do sad, sigurno ćeš, što si starija veće su ti šanse”, a čuje se i neko uplašeno, usamljeno i stidljivo dete koje je sigurno da nije vredno ljubavi, jer sve radi pogrešno i jer nije dovoljno dobro. Čiji su to glasovi? O, znate vi dobro. To iz vas govore vaši roditelji, vaši strahovi, vaša ubeđenja koja ste stekli dok ste bili mali i ništa niste razumeli, ali ste sve duboko osećali i proživljavali. Ti glasovi – to niste vi. Naredite im da ćute i potražite onaj deo sebe koji veruje, onu devojku čiji su snovi živi, a srce joj treperi u grudima, spremno da primi i pruži svu ljubav ovog sveta, onu koja je uvek mlada, uvek radoznala i ume da vidi čaroliju života, tamo gde se preko nje uhvatila debela kora cinizma, negiranja, ogorčenja, neverice. Ona će umeti da vidi onog koji dolazi i donosi ispunjenje.
