Izreka “o mrtvima sve najbolje”, vrlo popularna u srpskom jeziku, postavlja moralnu barijeru koja nas sve sprečava da o onima koji više nisu među nama, ma kakvi god bili tokom svog života, govorimo ružne stvari. Zbog uroka, valjda.
Kako su, posle čak dve gej parade održane (manje i više uspešno) u susednoj nam Hrvatskoj, priče o održavanju ovih povorki ponovo u žiži pažnje medija i javnosti, ne mogu a da se ne osvrnem na misao koja mi se već nekoliko puta javljala, a u poslednje vreme mi se čini sve tačnijom i sve očiglednijom. Čini mi se kao da se ista izreka sa početka ovog teksta može primeniti i na gej populaciju. Kao i uvek, Srbi su i sada otišli iz krajnosti u krajnost, sebi tradicionalno nedosledni – od zatvaranja očiju i okretanja glave uz negiranje da “tako nešto” i postoji u našoj zemlji, preko razbijanja glava i prosipanja krvi po ulicama prestonice, odjednom smo došli do toga da sve više građana, ali i javnih ličnosti i političara neuobličene prošlosti stavlja gejeve na nekakav nedostižni pijedestal, zaštićen, ironično, od neistomišljenika.
Da se odmah razumemo – razbijanje prestonice i nasilje nad bilo kim za svaku je osudu i neprihvatljivo u očima svake normalne osobe i države. Ali, nemoguće je ne primetiti da gej zajednica, taj, i dalje, trn u oku mnogima u Srbiji, kao da uživa u toj svojoj ulozi i da, kao i svaki ponosni trn, traži što bolju poziciju za žuljanje oka u kom se nalazi… i iz kog ne planira da izađe. Slažem se da svako treba da ima pravo da voli koga hoće, da bude sa kim hoće i da svoj život vodi na način na koji želi, sve dok ne povređuje druge. Ali, da li je jedan skupi, pretenciozni, šareni karneval kiča i (često umesto “drugačijeg”) ekstremnog, pravi način da se izbori za jednakost i za prava koja neosporivo zaslužuje svaki građanin jedne demokratske zemlje? Da li je Parada ponosa borba za prava ili guranje prsta u trnom već povređeno oko? Da li gomile novca potrošene za organizovanje ovakvih događaja mogu da se potroše i na neki bolji način, pa i u borbi za prava LGBT osoba? Ali, borbi koja ne doliva ulje na vatru, koja ne koristi reč PONOS na način koji se vrlo lako može protumačiti pogrešno – ne kao da su oni koji paradiraju ponosni na to što jesu, već kao da su oni zbog toga posebni i, na neki način, uzvišeniji od ostalih. Postoje, čak, i predrasude koje gejeve uzdižu na mnogim poljima, pa su oni, samo zato što su homoseksualnog opredeljenja, najveće estete koje je svet ikada video i praktično drže monopol u skoro svim sferama dizajna. Ne treba zaboraviti ni neke zvezde, kao što je Lady Gaga (ili Lady GayGay, kako je nazivaju njeni gej-obožavatelji) koji idu toliko daleko da se na svojim uspesima zahvaljuju samo Bogu i gejevima. Seks simboli više ne postoje – sada je važno biti gej ikona.
Kao da se ne traži ravnopravnost, nego zamena uloga, iako ona neće nadoknaditi sve kroz šta su pripadnici LGBT zajednice prošli.
Zahvaljujući medijskoj pompi koju pažnje gladni organizatori ovakvih događaja stvaraju, čitava ideja o ravnopravnosti bledi, prelazi u drugi ili treći plan, a čitava priča gubi prvobitni smisao i postaje, u najmanju ruku, izražavanje inata po svaku cenu – makar i zatvoreni kao životinje u zgradu SKC-a, učesnici će skandirati “Uspeli smo!” kao da se nalaze na suncem okupanom Trgu republike, neosporavani i neizvrgnuti ruglu i nasilju. Da li je to, zaista, ono za šta se bore? Ne bih rekla.
Ironično je to što, tražeći ravnopravnost i toleranciju, oni sprečavaju bilo koga ko se ne slaže sa njima da dođe do glasa. Ako mu to i pođe za rukom, biva žigosan kao nazadan, primitivan, netolerantan, neandertalac. Pritom ne mislim na one koji homoseksualnost smatraju bolešću ili misle da bi trebalo gejeve kažnjavati, proterivati ili slično. Mislim na ljude koji gej parade vide kao suvišne, prenapadne i bez poente – u saveznoj državi Njujork se, na primer, ove povorke organizuju od kraja šezdesetih godina (dakle već pola veka), ali gej brakovi još uvek nisu legalizovani. Da, znam da dva homoseksualca koja se ljube na ulici u Njujorku nisu ništa čudno, te su stoga u boljoj poziciji nego u Beogradu; ali treba primetiti da već preko četrdeset godina nisu ništa čudno, jer je bilo protivljenja, ali ne i incidenata pri masovnom organizovanju parada LGBT populacije širom SAD tokom 1970.
Zna se kakav je mentalitet Balkanaca i zna se na kakav se užasan način završi svaki pokušaj gej parade na našim prostorima. Kada se bilo kojoj grupi, u ovom slučaju su to homoseksualci, da status polarnih medveda o kojima se ne sme ništa ružno reći, a oni, u inat, u toj ulozi i uživaju, bes mase je još veći. Ne kažem da treba odustati samo zato što razularena gomila maloumnih nasilnika upotrebljava silu, jedini način na koji ume da iskaže svoj stav. Ali, treba promeniti pristup rešavanju problema. Ovaj, očigledno, ništa dobro ne donosi.
Grofica voli da se igra rečima koje imaju težinu i pogledima koji mogu da ubiju. Omiljena boja joj je crna, omiljena životinja mačka, a srećan broj 13. Mnogi bi rekli (i mnogi kažu) da je baksuzna. Nije. Samo je mnogo opasnija nego što to misli i mnogo manje opasna nego što drugi to misle.
