Moja je majka liberalna žena. Žena je širokih shvatanja i može da se pohvali neograničenim razumevanjem. Smem joj pred oči i pijana, mnogo pijana, obučena u pidžamu u popodnevnim satima, mogu, ako mi se prohte, da joj polupam sve tanjire, a da pritom ne izbije, baš iz moje kuće, Treći svetski rat. Sve nekako mogu pred njom i smem, osim da joj se pojavim bez kućnih papuča na nogama.

Moja majka, kao i mnoge srpske majke, insistira na određenoj kulturi življenja – bez nje mi ne bi palo na pamet da su kućne papuče ogledalo civilizovanog, kulturnog i učtivog, čoveka. Ne samo da bi mi umaklo kako je nošenje kućnih papuča deo vaspitanja, već nikada ne bih ni razmišljala o eventualnim boleštijama koje, samo bos čovek, može da navuče.

Ko ide bos taj može da se… prehladi!

Kud ćeš veće bolesti. Pu. Pu.

U tom slučaju imala sam, kao neko ko se razboli od papuča, ne usled nenošenja istih, jake argumente. Međutim, mojoj majci, kao verovatno i mnogim drugim majkama koje zastrašuju svoju decu imperativom “Obuj papuče!”, nije vredela ni činjenica da imamo podno grejanje.

Ona je, u odbranu svoje apsolutne istine, koristila drugu varijantu važnosti papuča:

“Nisi neandertalac i nismo pećinci, papuče su deo kulture. Skupljaš prašinu sa poda uostalom, bakterija koliko hoćeš.”

Opet mi je nekako ukazivala na bolest. Obrni-okreni, ko ne nosi papuče taj je gotovo mrtav čovek. Zaražen, nekulturan ili prehlađen.

Što iz preventivnih – zdravstvenih razloga što iz pristojnosti uvek mora da su ti na nogama.

unnamed32 Obuj papuče!

Obuj papuče, prehladićeš se!

Kada odeš u goste, onda se svi ti ljudi pretvore u tvoju majku. Bar će ti tri do četiri člana porodice u kojoj si reći da obuješ papuče. Ti, ti koji furaš slobodu bosnih nogu, pravićeš se gluv i lud sve dok ti najstariji član te porodice, neka brižna baka obično, energično, pomalo nasilno, ne baci jedan pijačarski model kućnih papuča za par brojeva veći. Tuc muc, hteo ne hteo, imaćeš na stopalima divne jarke boje, cvetiće, leptiriće. Stopalo će ti biti kao mrav u čamcu. Plivaćeš u više no komotnim papučama, jer na tvoju nesreću niko ne nosi broj 37. Svi su divovi tu gde si došao, i najniži među njima nosi 41. Nogati neki.

Elem. Isprobala sam da te papuče, koje nosim jer moram, prošetam i po dvorištu. Inadžijski onako, u inat upozorenjima, udružena s bacilima. Fino mi je išlo sve dok nisam bila uhvaćena na delu. Nakon čega su me primorali da se prisetim tačno do poslednjeg mesta gde sam po kući gazila prljavim papučama i da ta mesta dobro oribam.

Danas je 18. februar, dobila sam osrednju ocenu. Ali, to nije bilo ništa naspram toga što sam sve to u vezi nezadovoljavajuće ocene ispričala majci bosa, bez papuča. Mislim kako je malo falilo da dođemo do revolucije, najpre uže, kasnije međunardone – verujem, da je potrajalo, kako bi se mnoge majke pridružile mojoj – sve za poštovanje kućnog reda i kućnih pravila, među kojima štrči obavezno nošenje papuča.

Nisam ni slutila kako ću vam jednom pisati o papučama. Uradih i to.


Elena Ederlezi

Editors choice