Svi imamo poteškoće da nađemo normalan posao, a ko je za to kriv – mi ili oni?

Od kada sam završila fakultet pa do dana današnjeg, prošlo je godinu dana ili nešto malo više kako volontiram po raznim firmama. Kada god bi mi se desila situacija da pitam za novac koji mi sleduje, nakon obavljenog rada, svaki nadređeni bi me pogledao sa čuđenjem, kao da govorim na nekom nerazumljivom jeziku ili bi rekao da nisu trenutno u mogućnosti da me zaposle i da me plaćaju, kriza je svuda, pa i kod njih. A onda ga vidite svakoga dana kako dolazi u najskupljem džipu, poslednji model, kupljen na sajmu automobila, jadan on, stvarno ga kriza drma, da ne zna gde će da iskrizira sa tolikim novcem? Sledeća situacija koja me je zadesila, a verujem i mnoge od vas, jeste da tražite posao preko nekoga vama bliskog, a on obećava kule i gradove i ništa. E, onda vam se smuči da to trpite i kažete sebi: Ok, možda nemam novca, možda nemam silikone da sa njima mašem ispred svakog vlasnika neke firme, sa otvorenim dekolteom, ali imam pamet i kreativnost. Ali kome je to danas potrebno?

Kada bi se malo preduzetnici dozvali svesti i prestali da nas gledaju kao robove na kojima mogu mnogo da zarade i sebi da priušte više nego pristojan život, svi bismo bili na dobitku. Kako pojasniti to nekome kada nam je sistem vrednosti poremećen i vrede samo oni koji malo misle – u kom pravcu mi to idemo?

Da ja sam Aleksandra Andjelkovic a vi Odraz u ogledalu: Svi bi za džabe danas

Da, ja sam Aleksandra Anđelković, a vi?

Na drugoj godini fakulteta sam se zaposlila na jednoj televiziji koja je danas ugašena, iz opravdanih razloga. Kada se setim tog intervjua i na koji način sam primljena – stresem se, ali bukvalno. Radila sam nekih mesec dana i dovoljno mi je bilo da shvatim gde radim i za koga. Zašto to kažem? Objasniću kako kod nas stvari funkcionišu.
Bila sam, nakon dve nedelje rada, pohvaljena od strane urednice da se snalazim veoma dobro, kako bi želeli da nastave saradnju sa mnom i da počnem sa radom za stalno. Pohvale su se nizale, što je i došlo do direktora, koji je bio strah i trepet u tom kolektivu, a ja ga, inače, još nisam upoznala. Sastanak mi je bio zakazan sa njim popodne, a kada je došao taj momenat, izgledao je ovako:

Ulazim u kancelariju, gde me dočekuju urednica i sam direktor; na moje veliko iznenađenje, nije bio strašan kao što su pričali već prosečan čovek četrdesetih godina u skupocenom odelu, naravno. Rekao je: Sedite, sela sam i sa nestrpljenjem čekala šta ima da mi kaže. Kako se zoveš, kao da ne zna, rekla sam Aleksandra Anđelković, klimnuo je glavom i rekao: Da, da, znam čija si, već su mi skrenuli pažnju da si ti nečija… ko se raspitivao za tebe ovde da vidi kako se ophodimo prema tebi, nisam baš najbolje razumela reč onoga što je rekao, ali mi je zvučalo kao da imam nekoga iz senke ko me nadgleda i brine o meni. Pa dobro, pošto znam čija si, a vidim da si dobar radnik, da li bi radila za nas, jer smo mi zadovoljni tobom? Progutala sam knedlu nakon one izjave i strpljivo se iskulirala, kako bih skupila petlju da kažem da sam svoja i da mi ne treba ničiji nadzor iz senke, da ustanem i odem. Nisam uspela bilo šta da kažem što je kuljalo iz mene, samo sam se zahvalila najkulturnije na ponudi i rekla da ću ostati do kraja meseca, jer mi je fakultet na prvom mestu.

Prvi put sam shvatila kako stvari funkcionišu kod nas – ako imaš nekoga ko je malo uticajniji na nekoj poziciji, gde sitne duše, kao što je ova bila, smatraju važnom – uspeo si. Moja priča je ovde bila završena, ja sam ta ko sam, bez nečijeg podupirača – to treba svima biti na umu, ne može vas niko kupiti.


Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” – njena definicija.

Editors choice