“Za njega nije bilo sveta previse niskog da bi u njega zašao, ni mesta previše visokog da bi se na nj’ plašio popeti.”
Često se setim duhovite opaske bivšeg profesora kako je lečenje kompleksa doživotan proces. Ako se pomirimo sa tezom da smo svi ponosni vlasnici ili žrtve nekog ili nekih kompleksa, trebalo bi da se lakše suočimo sa Drugim. Kada rasprava o sopstvu i Drugom poprimi nezgodne razmere, uvek možemo utrčati pod skute filosofije, i traziti zaklon iza nadracionalnih kategorija i osloniti se na moć spekulacije. Ali opet nam to ne može u potpunosti rešiti problem svakodnevnice i orijentacije u istoj, sa sobom i sa drugima. U tom slučaju, pitanje drugog, “nefilosofskog” drugog, postaje jako praktično te zahteva praktična i lagano svarljiva rešenja, pogadna za svako uho.
Antika je uzdizala prinip lepote, a šta je lepota u antici značila moralo bi se objasniti propisnim esejom. U svakom slučaju, to nije bila lepota photoshop-a. Ali na tragu odgonetanja enigme lepote javilo se geslo praktične mudrosti – “upoznaj samog sebe”. Ipak, mnoge praktične mudrosti ostale su samo mrtva slova na papirima udžbenika koje više niko ne čita, pa se zato ova praktična mudrost jako retko primenjuje. Mudrost upoznavanja samog sebe obezvređena je u image-build-up eri, gde se predstava o sebi izvlači iz iskrivljenog ogledala. Lako je shvatljivo da je glavni princip uspostavljanja odnosa sa drugim, i upoznavanje drugog posedovanje svesti o tome ko smo mi sami. Ali iskrivljeno ogledalo uživa u svojoj dominaciji i komplekse ogrće u ruho golasnogovornika savršenstva.
Ogledalo je oklop, titanijumski štit, jako efikasno sredstvo za maskiranje kompleksa. Zahvaljujući njemu dopašćemo se drugima, jer iz njega uzimamo predstavu koju nudimo pred svetom. Ono ima savršenu moć da nas ukopi u kalup koji smo sebi namenili. Ali mi takvi se, pre svega, moramo dopasti i sebi, a uspeh kod drugih je samo još jedan poen više popularnosti ogledala. Ali ostaje jedno pitanje nerazjašnjeno, šta se desi kada se iskorači iz socijalne sfere i kada ostanemo sami sa sobom, jedan na jedan? Oni u potpunosti omađijani ne bave se bolnom temom, a oni sa malo više percepcije pate od sindroma Dorijana Greja, ali ipak svako jutro ritualno ponove “Ogledalo, ogledalce moje”.
Problem sa ogledalima, kao i sa ostalim prizvodima namenjenim masovnoj upotrebi, je što pokušavaju da se prilagode ukusima potrošača, ili možda bolje, da ukus potrošača prilagode proizvodu nudeći raznolikost. Bez obzira što su sva suštinski ista, dolaze u raznim dimenzijama, oblicima, bojama itd. Tu već dolazi do problema sa drugim, jer se nekom možda ne dopada taj brand ili im njihova slika iz nekog razloga ne odgovara. Slon u staklarskoj radnji je prilično nezgodan prizor. Nije prijatno slušati kako se lomi staklo, jer se lomi uz tresak poljuljanih sujeta, ponekad u potpunosti rasutih u komade. Najgore od svega je što je Dorijana teško vratiti na tavan, a još teže ubediti one zbog kojih se ogledalo ponovo kupuje, da nije ni pobegao.
Posle takvih iskustava, rafalna paljba ostaje jedino rešenje, kao mehanizam odbrane cenjenog poseda. S tim, što pod rafalom ne stradaju samo oni koji ruše sneška, već i oni koje njihov sneško uopšte ne zanima. Opet, postoje ljudi koji ne podležu tom vidu konzumerizma, a opet bivaju pogodjeni mecima rafalne paljbe tuđih kompleksa. Ali, često se rafali vrate kao bumerang, pa je i titanijumska moć ogledala paralisana. Ako posmatrate ovo poprište sa stane sve što možete zaključiti je da je ceo proces degutantan. Bez pozivanja na arbitražu bilo koje više instance o tome šta je ukus, shvatate da je show koji gledate pešao sve granice dobrog ukusa, ukusa uopšte.
Ljudi koji suštinski poštuju sebe, poštuju i druge. Ljudi koji vole sebe, znaju kako da vole druge. Ali takvi ljudi ipak imaju ideju šta antička mantra može da znači. Ljudi koji koriste iskrivljena ogledala ne poštuju i ne vole zaista, jer ne znaju ko su u stvari. Pokušavam zamisliti veću kazanu za čoveka od te da ne zna ko je zaista, da ne probija svoje granice, da ne razvija svoje potencijale, opet svestan da stoji na čvrstom tlu, koje se zove JA. Zato se ne uzbuđujte ako vas pogodi delić stakla, ili zalutali metak tuđeg kompleksa, jer je počinilac već dovoljno kažnjen. Imajte na umu da napad dolazi od nekog ko suštinski ne postoji, a ono od njega što postoji je dovoljno ružno da se mora kriti na tavanu. Ako razmišljate o tome da kupite odledalo, ovde vam ništa neće biti jasno
Ako vam iskrivljena ogledala nikad nisu bila potrebna, već ste dovoljno hrabri da budete sobom, možemo nastaviti o pominjanom antičkom idealu, o lepoti. Lepota ostavlja dobar ukus u ustima, i neće vas naterati da oborite pogled jer vas je sramota zbog drugog. Lepota je kreativna snaga, inteligencija koje ništa ne niveliše, već uvek novo stvara, koja se drugom i drugačijem raduje, jer voli i priznaje vrednost susreta. Lepota je moć dostojanstvene koegzistencije, moć koja ne ponižava niti vređa. Lepota je otkrivanje samog sebe i priznavanje legitimnosti tog procesa kod drugih. Lepota je dar da se lepota vidi i oseti, bez surenjivosti, ako znate ko ste. Lepota je stvar identiteta, integriteta i odluke da se uvek može bolje. Lepota je jednostavno plemenitost duha.
Nije bez razloga rečeno da se otadžbina brani lepotom, nije bez razloga rečeno da će lepota spasiti svet. Lepota je čak i u vašim porocima i kompleksima kojih ste svesni, u vašim zverima kojima ne dozvoljavate da kidišu na druge. Otadžbini i svetu trebaju lepi ljudi, ali njih nema u iskrivljenim ogledalima. Pa ako svet ne bude spašen, sami smo krivi, jer nismo bili dovoljno hrabri posmatrači da dozvolimo lepoti da udje u naše vidno polje.
Aglaja Stavrogina nije neprilagođena, drugi su neprilagođeni njoj, uživa u luksuzu zvanom sopstveni stav, a njena muzika nije za svačije uši.
