Onog trenutka kada sam mu pružila ruku u sobi prepunoj dima, dok je preglasna muzika uveliko žarila atmosferu, koja je već bila dovoljno ugrejana sama po sebi, zaboravila sam kako se zovem. Nije to bila posledica moje treme, mog umora ili nespretnosti. To je bio čist produkt njegovih očiju. Takve oči nije imao nijedan pre njega. Možda je ipak bilo do dubine pogleda. Da, takav pogled… to se ne zaboravlja. Ne kažem da ne želim da zaboravim, jednostavno ne mogu.
Zavolela sam ga na prvu. Da, bukvalno zavolela. Zavolela sam način na koji mi je stegao ruku i rekao svoje ime. Zavolela sam način na koji me je gledao, gladan i očaran u isto vreme. Kao vuk koji gleda svoj plen, jedva čekajući da ga zgrabi, ali ipak čeka… čeka trenutak kada je plen najranjiviji, a dotle mu se divi. Tako je bilo s nama. Ja sam izgleda tada bila najslabija na svetu, a on jači nego ikada. Možda je ključ bio u taktici, a možda je sve to bila samo sudbina. Ko će znati?!
Lepi maniri, još lepši komplimenti, al’ najlepša zabluda
Nije on od onih tipova koji su tipično lepi, ali je skroz netipično neodoljiv. On je muškarčina, onaj tip koji je sam po sebi pojava. Njegov glas koji je toliko seksi, da se naježiš kada ga čuješ, njegov stav, drskost u pogledu, pokretima, taj stav u fazonu “ja sam taj koji je superioran ovde” i ta agresija u svakoj rečenici verovatno je razlog zbog kog sam pala. Pala na njega. I slomila se. I bukvalno i metaforički.
