Danas sam se, videvši jednog dečka kako se šeta sa šest godina starijom devojkom, naglas pred ortacima na košarkaškom terenu zapitala kako to da svi, pa čak i on, imaju nekoga, a ja sam sama. Drug tu reče: “Pa bre, kako to, pored toliko dobrih momaka?” Odgovorila sam na to kroz šalu, ali me je ovo pitanje nateralo da se zamislim malo dublje. Pogotovo ova reč dobrih.
Kad sam se vratila kući, to pitanje mi nije davalo mira. Počeh da premotavam film i analiziram sve momke koji su prilazili meni i mojim drugaricama. I ubrzo mi je postalo jasno da smo sve imale nešto zajedničko – ludovale smo za tim opasnim tipovima, koji su u sebi imali nešto drsko, koji bi nam pomutili pamet, a nedugo potom i zagorčali život. I iako bismo patile nakon njih, da nam neko da priliku da ponovo biramo, mislim da bismo birale iste, jer nas takav ritam u vezi drži zainteresovanim, nešto se uvek dešava, nekoga uvek lovimo. Ma nema veze što nas prave budalama, mi smo slepe i bolji su nam oni nego bilo ko drugi – barem dok se ne opametimo. E onda su oni đubrad, i, oh, kako nismo ranije to shvatile i kako smo glupe zapravo bile!
A da stvar bude još dramatičnija, prisetimo se svih tih dobrih tipova, koji su bili spremni da nas drže kao malo vode na dlanu, i koji su uvek bili tu negde, čekajući nas ili se zadovoljavajući samo time što uopšte pričamo sa njima. Znate već, to su oni što ih obično prilikom opisivanja nazivamo micama (sa oduženim “i”), drugarima, dušama, koji su previše dobri, pa samim tim i pomalo dosadni. Da ironija bude još veća, počnemo da pričamo kako su svi isti, a ipak nisu, samo smo mi birale iste, baš te fatalne. Tako kada nas oni opasni povrede, mi se setimo ovih mica.
Elem, zapitala sam se koliko je tačno takvih dobrih koje smo odbacile i kojima nismo pružile šansu? I koliko smo zaista pogrešile, gledano iz neke neutralne tačke, tj. kada ne osećamo nikakav bol niti se oporavljamo od neke propale veze i ljubavi? Šta ako je neki od njih baš onaj pravi?
Znam, reći će neko: “Da nam se taj svideo odmah, možda bi i bilo nečega…”, ili “Neću da pravim kompromise, želim da se zaljubim do ušiju, a tada ću znati da je to ono pravo!” i tome slično.
A da li je tako? Možda, kako smo stariji i kako proživljavamo raznorazne stvari i shvatamo da život tj. ljubav i nije tako idealna kao što smo verovali, gubimo sposobnost da se u nekog zatreskamo onako klinački bezazleno i zaboravimo na sve oko sebe, pa nam se sve čini savršenim, a ponajviše taj neko u koga smo se zaljubili. Valjda kad smo stariji upadamo u veće analize onoga sa kim smo i treba nam vremena da upoznamo nekoga, pa se tek onda zaljubimo.
Ne znam. Možda i nije tako. Zavisi od osobe do osobe. Ja sam se ipak samo zapitala.
Ako uzmemo moju pretpostavku za tačnu, tj. da nam kad sazrimo treba više vremena da se zaljubimo i zavolimo, onda pitam: zašto ne damo šansu svima njima koji su nam ostali negde po strani, etiketirani kao previše dobri? Ako dozvolimo da nam se približe, možda shvatimo da li smo se i koliko prevarile u tome. Šta košta dati malo vremena nekome ko se, za razliku od onih gorepomenutih šmekera, zaista trudi oko vas i želi da vam pokaže koliko ste mu se dopali? Ako vam se baš ne svidi, pa nikom ništa, ali bar probajte. Možda je taj fizički neupadljiv dečko, na prvi pogled nezanimljiv, u stvari baš ono što ste čekale sve ovo vreme i baš ono što vam odgovara.
Mada, priznajem, dobri momci su često previše dobri da bi bili stvarni, pa ih često i iz neverice odbacujemo. Takođe, previše dobri momci umeju da budu predvidivi, a to nama ženama ne odgovara, tačnije, dosadno nam je. Ovo može, a i ne mora biti. Ima ih i ima nas raznih.
U svakom slučaju – razmislite, zapitajte se šta stvarno želite od muškarca i veze. Često u tom početnom koraku grešimo, tj. ne znamo šta želimo, što nas na kraju dovede do suza, proklinjanja tog skota, do preispitivanja gde smo pogrešile i kako je mogao to da učini.
Ipak, da se razumemo: nemojte spuštati kriterijume previše. Ne govorim ja ovde da treba dati šansu baš svakome ko vam priđe, jer budimo iskreni, ima i toga. Zapravo, kad bolje razmislim, nekad nije ni bezbedno upuštati se u takve priče. Čuvajte se, za svaki slučaj.
I da: razmislite i vi o nekim vašim micama. Ko zna, možda su neki od njih vaše srodne duše, samo im niste dale šansu da vam to i dokažu.
