Ona (ne) voli Zvezdu

Ona (ne) voli Zvezdu

A ni Partizan, kad smo već kod opredeljenja. I pre nego što se sastavi grupa “Kako prebiti autora”, moram da se ogradim i priznam da mi nijedna strana nije ništa skrivila, već da mi se jednostavno istanjio navijački gen.

Nekada sam verovala da je Džon Vejn (John Wayne) moj budući muž, a praćenje utakmica nezaobilazni deo večere (hvala, tata; hvala, bato). Deset godina me je držao mit, što je, priznaćete, dobar period vernosti. Posle sam počela da primećujem ružnu stranu tih medalja (Džon Vejn je bio jedan od pionira plastificiranog Holivuda) i moj san je završio u jednoj od fancy kanti za reciklažu.

Kao i posle svake neuspešne veze i uspešnog raskida, prebolela sam i postala ravnodušna.

Sve dok nisam srela ostatke stare ljubavi… a gde drugo, nego u javnom prevozu!

Bio je petak, poslednji radni dan i užurbano sam šutirala podočnjake trudeći se da se što pre dovučem do kreveta. Autobus je nešto kasnio i osećala sam se kao čovek koji ima još mesec dana života, a pola dana mu prolazi u svađi sa šalterušom koja ga vraća u red jer mu “š” nije čitko napisano. Dakle, falila mi je samo metla za potpunu sliku.

Napokon sam dočekala žuti Titanik i ugrabila mesto jednoj žilavoj bakici ispred nosa (see you in hell). Nekoliko stotina stanica kasnije primetila sam da je saobraćaj za bar dve dlake čudniji no inače: sirene su vrištale kao da se udaje naša Hajdi, a iz kola su izvirivale flaše piva i poneka zastava. Dva minuta kasnije naše putovanje se pretvorilo u rimejk “Ko to tamo peva”: tridesetak navijača je utrčalo u autobus i ubrzo je zvuk bušilica sa gradlilišta ispod mog prozora počeo da mi nedostaje. Uigrani i opijeni lošim alkoholom, skakali su kao da traže krajnu tačku izdržljivosti izanđalog poda: “Dobro znaj da uvek tu sam ja ,dobro znaj da neću nikada da te ostavim, da te zaboravim, dobro znaj da uvek tu sam ja… Na-na-na… Na-na-na-na-na-na-na… Na-na-na-na-na… Na-na-na-na-na…” Mutirajući glasovi nisu baš podsetili na bečke dečake, ali im nije manjkalo energije. Uostalom, to je ono što suštinski zvezdu razlikuje od prosečnog čoveka. Leteli su laktovi kao pileća krilca, ali se, naravno, niko nije usprotivio. Šutku možete preživeti, ali smrt ne pokušavajte.

Približavala se tačka na kojoj je rulja i ja trebalo da izađemo. Iskreno, plašila sam se nekog zalutalog letećeg objekta, ali sve se srećno završilo slabim udarcem u levi bubreg. Bar mi se ispunila jedna želja. Mojih 46 kila je baš lepo letelo. A i našao se jedan pristojan mladić. Rekao je drugu: “Majmune.” Da ne ispadne da nisam deo ekipe, častila sam ga i ja nekoliko puta. I malo ubrzala korak. Nakon prelaska u crvenu limenku (eto nam je Ironija), nemo sam kroz prozor posmatrala besplatan cirkus.

Pomahnitali hormoni su se radovali ekskurziji, svako je postao niko, a zajedno su bili jedno loše nešto. Vazduh je bio zatrovan mešavinom toplog piva i ustajalog znoja,  trinaestogodišnjaci su istraživali reč muškost lomeći ni krivu ni dužnu tablu sa natpisom  “Hram Svetog Save” dok su im oko vrata visile moderne brojanice. Možda bi veća fora bila da su ih zapalili u znak sećanja na vračarsku priču.

Ponosni otac je bucmastom sinu ukazivao na taktičke prednosti žbuna pored crnog pežoa. Smeškajući se uveren u svoju pobedu nad Prirodom, budući domaćin je velikodušno zalivao biljke, već navikle na takav tretman (Garantujem da će za desetak godina na istom mestu nastati polje otrovnog kaktusa).

Setila sam se jedine utakmice na kojoj sam se pojavila glavom i štiklom. Mogla je biti na listi pozitivnih iskustava u mom životu. Toliko entuzijazma, zajedništva i preciznosti da mi je u nepuna dva sata postalo jasno kako je komunizam zaveo ljude. Poverovala sam u moguću sveradničku i svenarodnu revoluciju.

Ipak, realnije je bilo da se skup nastavi lomljenjem stolica, urlikanjem i namernim postavljanjem ispred vodenih topova. Svet u kome su svi bili besna Britni Spirs (Britney Spears).

Nakon spektakla je bilo očekivano da će desetine policajaca sa viteškom opremom sprovoditi one krive, one prave i one malo nakrivljene. Izložba palica, kamenja, šlemova i teških prsluka je trajala još nekoliko sati, a onda su svi (sem onih koji su prenoćište dobili na pokon od države) mogli da odu kući sa različitim utiscima. Moj je bio da treba da zabeležim datume utakmica na kalendaru i tada izbegavam bilo koji izlazak koji bi uslovio susret sa podržavaocima fudbala.

Da se razumemo, nije do fudbala. Na TV ekranu izgleda bezazleno. Bez kadrova u kojima izviruju krvavi nosevi i masovne tuče skoro poželim da uzmem kokice i podsetim se detinjstva. Ali ne mogu da zaboravim nasilje, alkohol i korak nazad u evoluciji. Za sada tražim neke mirnije performanse, recimo u umetničkom klizanju ili plivanju. U slučaju da i oni poblesave i svoju isfeminiziranost zamene boksovanjem u znak pozdrava, obući ću beli džemper, uredno spakovati užinu i otići na Kališ na partiju šaha.

Tamo svi znaju koji je rezultat. Tamo konji ne ujedaju.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.