Da li znate kako bezbedno da vodite slepu osobu, a da je ne cimate i da se ne sapliće zbog nepreciznih komentara tipa “pazi rupa”? Niste razmišljali o tome? Pa, možda niste ni morali. Ukoliko baš sretnete slepu osobu kako okleva pred preprekom, već ćete se nekako snaći. Baratate li osnovama znakovnog jezika za gluvoneme? Zar ne bi trebalo da čitaju sa usana, pitate se. A šta ćemo sa osobama u kolicima? Pa, svako ume da gura, ako baš do toga dođe.
Eh! Površnost i neiskustvo. Bežimo od osoba koje imaju oštećenje ili nedostatak i izbegavamo ih kada je to moguće. Pogled na njih izaziva nelagodnost, a druženje je nezamislivo. Ako bismo malo razmislili, shvatili bismo da nas prisustvo osoba sa invaliditetom uznemirava na više nivoa – stidimo se što nama ništa ne fali i osećamo da tako očigledno neravnopravan odnos sigurno vređa osobu sa invaliditetom, a ne želimo nikoga da uvredimo. Takođe, osećamo sažaljenje, a to nije osećanje sa kojim se snalazimo i ne možemo mu naći odgovarajuću reakciju. Zatim, prizor osobe sa invaliditetom je krajnje potresan, jer nas podseća na to koliko smo lomljivi, ranjivi, potrošni, smrtni. Strah nas je. Svakome može da se dogodi nesreća, pa da od zdravog i aktivnog stanja bez pripreme pređe u zavisno i ograničeno, a ta pomisao je strašna i pali crvenu lampicu u mozgu sve vreme koje provodimo u blizini neke osobe sa invaliditetom.
Inkluzija podrazumeva da će osobe bez invaliditeta uspešno prevazići komunikacione barijere i ne bavi se našim poteškoćama, jer se tiču zdravog razuma i ljudskosti, a pomažu nam ruke, noge, oči, uši. I to je stvar treninga. Kad se malo češće družite sa osobama sa invaliditetom, brzo se opustite i počnete da se ponašate normalno. Odnosno, počinjete da upoznajete ljude u odnosu na njihov hendikep. I shvatite da oni, osim što moraju da sede u kolicima, ne vide kuda idu i ne čuju šta se govori, još dodatno imaju i sve ostale probleme. Sa predrasudama, nesigurnošću, sa strahom, osećanjima, egom… Retki među njima su isti kao i retki među nama. Sposobni da zaobiđu nemogućnosti tako što se iz sve snage oslanjaju na mogućnosti. Hrabri. Uporni. Vedri i radoznali. Tolerantni, otvoreni za učenje i komunikaciju.
Znam neke gluve osobe obeshrabrene bolnim iskustvima neprihvatanja u sopstvenoj porodici ili ismevanja u sredini u kojoj žive. Znam i da su gluvi često skloni da misle kako ih neko ismeva, jer tako tumače ponašanje i gestikulaciju ljudi oko njih, zato što ne znaju o čemu se govori. Poznajem neke obrazovane, šarmantne i duhovite gluve osobe, koje vole da razgovaraju i druže se bez kompleksa. Znam i jedan mladi par gluvih, koji može da drži predavanja svima nama o tome kako se slede snovi, a znate ih i vi, posle pobede u emisiji “Ja imam talenat”. Ovo je atmosfera sa priprema za finale, dok još nisu znali hoće li uspeti:
Poznajem jednog mladog oca troje dece, koji ih vozika na krilima u svojim kolicima, kada ne vozi auto prilagođen ručnim komandama i ne igra košarku u svom klubu.
Poznajem slepe ljude, koji divno pevaju, sviraju i pišu, a i neke koji se bave rezbarenjem i stvaraju od drveta prava umetnička dela, precizno i detaljno obrađena.
One koji nikada nisu izašli iz kuće, priključili se nekom udruženju osoba sa invaliditetom ili se oprobali u nekoj praktičnoj i kreativnoj aktivnosti ne poznajem. Nisam ih nikada srela. To su oni koji još uvek žive u negaciji i besu i koji takođe sebe nisu nikada sreli. Da bi se njima pomoglo, potrebni su oni sa početka priče, koji se iz sve snage oslanjaju na mogućnosti i prenose dobre vesti. Osobe sa invaliditetom imaju iste prilike kao i svi da budu osobe sa integritetom.
Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.