Knjiga, “Piknik kraj puta”

Braća Arkadij i Boris Strugacki (Аркадий, Борис Стругацкий), godine1971. napisali su kratki roman “Piknik kraj puta” (Пикник на обочине). Knjižica od 120 strana postala je klasik i nadahnuće za mnoge autore. Čak je i Stanislav Lem (Stanislaw Lem), taj surovi kritičar, odao počast braći Strugacki. Kako i ne bi? Jezgrovita, majstorski napisana naučna fantastika koja hrabro kombinuje sve žanrovske elemente na potpuno nov način. “Piknik kraj puta” se, neopterećen načinom pripovedanja, završava kao jedan krik. Otkriva se višeslojnost poruke i nazire živa rana, vapaj autora knjige. Naravno, odgovori na postavljena pitanja ne postoje, a nagoveštaje braća Strugacki daju na početku i kraju. Zato roman “Piknik kraj puta” i može da bude tako dobar temelj za nastanak novih dela.

Zamisao je zapanjujuće jednostavna. Vanzemaljci su posetili Zemlju. Otišli su i ostavili iza sebe, najblaže rečeno – đubre. Artefakti koji su ostali poseduju, za ljude, nepojmive moći i oko sebe šire područje velike opasnosti – Zone. Dr Valentin Pilman (Valentine Pilman) je naučnik koji je otkrio da su Zone raspoređene po površini planete Zemlje tako da se može zaključiti da su vanzemaljci došli iz pravca Deneba, iz sazvežđa Labuda. Doktor Pilman na početku knjige daje mišljenje o poseti vanzemaljaca i poredi je sa piknikom pokraj puta. Ljudi odlaze i ostavljaju zastrašene životinje da se čude smeću – kutiji šibica, motornom ulju, uvelom cveću, plišanom medi. Čovečanstvo se, po doktoru Pilmanu, upravo našlo u poziciji ljubopitivih životinjica.

Zone su ograđene i čuva ih vojska. Bezumno hrabri mladići zvani Stalkeri rizikuju život i izlažu se natprirodnim fenomenima kako bi iz Zone prošvercovali vanzemaljske artefakte. Glavni junak, Redrik Šuhart (Redrick Schuhart) posle niza nevolja upada u najveću, a to je potraga za Zlatnom Kuglom, koja ispunjava sve želje.

Film, “Stalker”

Za Andreja Tarkovskog, film “Stalker” je više od ekranizacije romana. Delo braće Strugacki je samo odskočna daska za njegov lični put istraživanja. Tarkovski na istančan način menja scenario (delom da bi izbegao cenzuru) kako bi se bavio temama koje ga peku, a to su, prevashodno, pitanja verovanja i lične vere. Poetska snaga filma i odgovori koje je Tarkovski dobio skupo su ga koštali. “Stalker” je sniman u radioaktivnoj i otrovima zagađenoj reci. Veliki deo snimateljske ekipe je oboleo od alergijskih poremećaja. Andrej Tarkovski, njegova žena Larisa i Anatolij Solonjicin (jedan od glavnih glumaca) umrli su od istog oblika raka pluća.

Tarkovski ne ulazi u to kako je nastala Zona (meteor, vanzemaljci). Dva putnika, Pisac i Naučnik unajmljuju Stalkera da ih provede do centra Zone, do Sobe Želja. Predstavnike društva zanima lična korist, Naučnika navodno interesuje Nobelova nagrada, a Pisca da mu se vrati nadahnuće. Stalker se jedini ograđuje od želje, on je tu samo da služi. Put je trnovit i izuzetno opasan, iako se to ne vidi golim okom. Pisac počinje da sumnja da bilo kakva opasnost uopšte i postoji. Tokom putovanja razmenjuju razne duboke misli. No, tek kada stignu do sobe, ogoljeni od društva i svedeni na sebe same, putnici se razotkrivaju. Naučnik nosi bombu, jer hoće da uništi Zonu da bi sprečio zle ljude da se domognu moći. Piščeva sumnja kulminira negiranjem Sobe Želja. Stalker ostaje pri svojoj veri. Cena njegove službe je ogromna. Njegova žena priča o tome. Završni kadrovi prikazuju njihovo mutirano i sakato dete koje telekinezom pomera čaše na stolu. Sekvenca je snovita, višeznačna i na samom kraju ostavlja u vazduhu pitanje da li je čaše zaista pomerala magija ili je to samo voz koji tutnji pored stana i pravi užasne vibracije.

Igra, “S.T.A.L.K.E.R.”

Senka nuklearne katastrofe koja je donela kob snimatelju filma, postala je stvarnost. Nuklearna katastrofa u Černobilju, 1986. godine iznedrila je zapanjujuću sličnost sa vizijom braće Strugacki. Vojska je uspostavila strog perimetar koji su nazvali “černobiljska zona razdvajanja”. Gotovo istog trenutka teritorija je dobila nadimak “Zona” po uzoru na roman braće Strugacki, a radnici i naučnici koji su ostali da grade sarkofag za nuklearni reaktor prozvani su “stalkerima”.

Ukrajinski razvojni tim GSC Game World najavio je igru S.T.A.L.K.E.R. još 2001. godine. Igra je nadahnuta černobiljskom katastrofom, ali deo terminologije i inspiracije crpi iz knjige i filma. U igri, Zona je područje oko nuklearne elektrane i obuhvata gradić Pripjat i okolna sela. Ukrajinci su se potrudili da verno prenesu izgled terena. Time su, gotovo nehotice, uhvatili šmek filma i ponudili igračima predele koji izgledaju nevino, a prepuni su opasnih zamki. Sama priroda Zone otkriva se na kraju, kada stalker po imenu Strelok (to ste vi), sastavlja deliće sećanja i dolazi do centra Zone. Zlatna Kugla je laž, a za sve je kriva ruska vlada i eksperiment sa parapsihološkim pojavama koji se oteo kontroli. Igra ima jedan “pravi” i pet “lažnih” završetaka. U pravom završetku, Strelok uništava Zonu i pretvara je u običnu livadu, što je snažna veza sa načinom na koji se završava knjiga braće Strugacki. Lažni krajevi predstavljaju različite ljudske poroke, što u dalekoj paraboli podseća na sadržaj filma.

Tri raznorodna dela, tri različite poruke, sve niklo na istom tlu majstorskog romana braće Strugacki. Premda neko može zameriti što se u ovu jednačinu uvukla obična računarska igra, tek puka zabava, ovaj trojac, ipak, pokazuje koliko su važni temelji i kako umetnost deluje. Svi se penjemo na nečija pleća, da bi sa njih bolje sagledali put kojim treba proći dalje.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Editors choice