Ima stvari koje nikada neću uspeti da razumem. Toliko sam zadovoljna sobom što tako kao sve razumem i što uspevam da objasnim i drugima ono što razumem i što se onda dešava da i njima bude jasno. To nije teško. Malo uživljavanja, malo mašte, malo ćutanja i posmatranja iz što šire perspektive, pomažu da se koješta razume. Odlično shvatam ludila. Odbrambene sisteme, ego tripove, razne krivice, komplekse i unutrašnje sukobe, moralne i emotivne. Tu sam na svom terenu. Od svega toga pati svako ponekad i donekle, a kad neku od tih patnji razrešiš, suštinski skapiraš bar još tri slične. Da bi razumeo ludilo, dovoljno je da budeš malo lud, da imaš nešto od materijala u sebi i da budeš svestan kako si ga preraspodelio i šta si od njega sagradio, pa nisi ispao psihopata, za razliku od nekog ko jeste. Najbolje razumeju ludilo oni koji žive sa ludacima i vole ludake. Lako je sa ludilom. Ono zahvata biće, cepa ga i zarobljava.
Bolesti duha, uma i srca su mi bliske i shvatljive.
Ono što ne razumem spada, čini mi se, u bolesti ega.
U ovoj gadnoj, teškoj i tragičnoj situaciji činilo se u prvi mah da su i bolesti ega potopljene. Ali, one su se prve osušile i stupile u dejstvo. Ljudi su se malo povratili od poplave. I opet su samo ljudi. Prvi talas nadljudstva, koji je angažovao sve, povukao se.
Dakle, prisustvujem podeli humanitarne pomoći – deli se stočna hrana poljoprivrednicima čije su se zalihe potopile i postale neupotrebljive, a životinje moraju da jedu svakog dana, baš kao i ljudi. Iz jednog sela dođe organizovano traktor ili kamion i pokupi džakove stočne hrane za sve. Iz drugog, svako dolazi za sebe. I tako, jedan poljoprivrednik natovari desetak džakova u prikolicu, nadležni gleda spisak i pita ga da li može da ponese jedan džak za još jednog poljoprivrednika iz njegovog sela, a on ćuti. Nadležni, koji izgleda razume odnose među seljacima, kaže, a dobro, ako ne govorite, ne moraš i ovome lakne, pa progovori. Kaže jeste, nismo u dobrim odnosima, mada mi je stric. A ja i još jedan tip kažemo jedno za drugim, malo rasinhronizovano možda je ovo prilika da se pomiriš sa stricem, na šta ovaj nešto odgunđa na stričevu adresu i odveze se.
A ja ostanem da ne razumem. Vidim, nisam jedina koja razmišlja o prilikama koje se ukazuju u nevoljama. Tu padnu komentari kako je to uobičajena pojava i da gotovo svaka porodica ima nekog rođaka sa kojim ne govori.
Samo, ja i dalje ne razumem, a pokušavam. Da li je to manjinska bolest ega, od koje oboljevaju seljaci? Ili je to nacionalna bolest ega u Srba? Ili je to bolest čovečanstva?
Viđala sam još neke manifestacije ove bolesti, kad je ljudima najvažnije da se ne opterete mnogo, da se izvuku od tereta koji drugi oko njih prihvataju, da slučajno ne zagaze u blato, da ostanu na visini nekakve pozicije, ili nekog zamišljenog nivoa.
Poplavljene ljude često mnogo nervira kad im u obilazak dođe neko ko izgleda doteran i čist. Mene u jednom selu neka baba prozivala kako je lako meni, hoće i ona da se tako dotera, na šta sam ja u čudu pogledala niz svoju trenerku olinjalih rukava i blatnjavih nogavica, pa sam joj odbrusila da i ja dolazim iz poplave, a to što se njoj čini da bolje izgledam od nje nije do toga kako sam se obukla. Posle je bila mnogo finija i spremnija na saradnju. Seljacima moraš da pokažeš zube kad pokušavaju da te zaulare i pojašu. Ili se to ne odnosi samo na seljake?
Čula sam i pakosne komentare o nekima na položaju, koji su zasukali rukave i blatnjavi su do grla.
Moja nana je bila stara gospođa, koja je celog života živela među seljacima, zahvaljujući ratnim strahotama i životnim gubicima. I nikad nije htela da čuva domaće životinje ili da obrađuje njivu, jer je ona bila šnajderka i zvali su je gospođa Saveta. Bila je potpuno svesna da bi jedno svinjče i nekoliko kokoški uništilo njen ugled među seljacima i njenu slobodu da kao gospođa glumi u lokalnom pozorištu, čita knjige i druži se sa još nekim čudacima. I njeno pravo da gladuje i danonoćno šije za džak brašna, kanticu masti i usoljen but, da prehrani decu. Beži što dalje od seljaka, govorila je nana. I od onog što mu je deda bio seljak, dodavala je.
Ali to praktično znači, beži od svih. I zato i dalje ne razumem da li je sitnodušje seljačka ego karakteristika, ili možda srpska, ili se odnosi na sve.
