Ima načina da uljudno i kulturno raskinete. Preciznije – ima ljudi koji su u stanju da uljudno i kulturno raskinu. Još preciznije – ima parova koji to umeju. Čak i ako nisu umeli da kulturno i uljudno tretiraju jedno drugo dok su bili u vezi, nekako se osveste i ostanu na nivou čovečnosti kad shvate da će najzad ostati jedno bez drugog. Jer to je suština. Koliko god da su jedno drugom dosadili, međusobno se ispovređivali, izudarali u sve zidove i nagazili sve žuljeve, kad dođe do raskida, osim olakšanja što više neće biti tih ružnih stvari, tu je i svest da neće biti ničeg drugog. I neće biti partnera pored nas. Radićemo stvari na drugačiji način, imaćemo više vremena, naći ćemo novog partnera. Ali bivši ostaje bivši. Nikad ne postane neka tamo nevažna osoba.
Bivši partneri se uvek odazivaju jedno drugom, kad se ukaže potreba. A ukaže se. Koga ćeš pozvati da ti pomogne u nekoj situaciji ili da ti kaže ono što se nikad ne potrudiš da zadržiš u glavi, jer imaš nekog ko sve pamti? Bivšeg. Oklevaćeš. Nećeš želeti da ga uznemiravaš. Nećeš želeti sebe da uznemiravaš. Shvatićeš da te kontakt sa bivšim uznemirava. Ali pozvaćeš.
I čim razmenite prvih nekoliko napetih rečenica i dođete do razloga poziva, uspostaviće se ona komunikacija koju ste uvek imali. Ili niste. Možda će vas zezati pre nego što odgovori, možda će, kao i obično tvrditi da ne može da pomogne i pokušavati da se izvuče, ali to vam je sve dobro poznato i ako vam je njegova pomoć zaista potrebna, ipak će je pružiti.
