Kada smo bili klinci uporno smo dodavali sebi godine. Sećam se da sam, dok sam bila u osnovnoj, svaki put kad bih upoznala nekog imala drugi broj godina. Na kraju ni sama nisam bila sigurna koliko ih imam. Jednom, kad me je komšija upitao: “Je li, mala, kad si pre porasla? Kol’ko ti beše imaš godina?”, prvo sam se zamislila koji sekund, pa tek onda rekla: “Dvanaest”, da bih kasnije shvatila da sam napunila trinaest šest meseci ranije. Velike godine, nema šta! Tako sam uporno žurila da porastem, da mogu da ostanem posle pola deset napolju i da mogu da odem sa društvom na more. I da živim sama kad napunim osamnaest.
Onda jednog dana napuniš osamnaest godina. Tada shvatiš da i dalje živiš u sobi od osam kvadrata, u kojoj si maštao o svom stanu, u koji ćeš se prvog dana devetnaeste godine useliti. Onda ti stvarnost lupi još šamar ili dva, i ti se zamišljenog nostalgičnog pogleda osvrneš iza sebe, u svoje detinjstvo koje ti je prošlo k’o trešnje. I onda obično uzmeš neki album za fotke iz osnovnoškolskih dana. Obećaš sebi da ćeš odneti u foto-radnju makar pedeset fotografija na razvijanje da bi za jedno deset godina mogao da uživaš sa uspomenama u rukama. Ko zna šta će biti za jedno deset godina. Foto-albumi u vidu holograma?
Irina Verning (Irina Werning), fotograf iz Buenos Ajresa (Buenos Aires), opčinjena je starim fotografijama. Kad god bi otišla kod svojih prijatelja, odmah bi pošla u potragu za njihovim slikama iz mlađih dana. Gledajući fotke, Irina je zamišljala kako bi te osobe izgledale u takvom izdanju danas.
Irina Verning pokušava da do savršenstva ponovo kreira momenat iz prošlosti.
Nagovorivši svoju rodbinu i prijatelje da budu deo njenog rada, ona 2010. godine započinje pohod na mesta iz njihovih prošlosti. Projekat “Povratak u budućnost” (Back to the Future) inspirisao je ljude širom sveta da pronađu svoje davno napravljene fotografije i da pokušaju da ih reprodukuju danas. Na prvi pogled može da izgleda jednostavno, ali potrebna je perfekcionistička posvećenost da bi se podesila prava svetlost i da bi se pronašao svaki detalj sa fotografije, kao i pravi ambijent, koji je uglavnom mnogo godina ranije uhvaćen.
Na prvi pogled može se pomisliti da je Verningova pronašla osobe koje zapravo mnogo liče, pošto je sličnost fotografija neverovatna i izgleda kao da su napravljene istog dana, na istom mestu. Irina uz pomoć foto-aparata i svoje mašte putuje kroz vreme i oživljava davno prošle trenutke.
Uživajte u prvom delu Irininog projekta (koji i dalje traje). A nakon toga – gde vam beše stoji onaj album za slike?
Mina Smiljanić juri za životom koji nju ne uspeva da stigne. Preambiciozni kolekcionar iskustava i uspomena. Piše brodski dnevnik da bi sprečila zaborav. Plaši se dokolice, beži od monotonije, kipi iz kalupa. Uvek svuda. Veruje da može sve i da sve zavisi od nje. Smatra da je previše jednostavna i previše komplikovana za jednu ženu. Akcijaš. Skitnica. Fu.
