Možda nismo svesni, ali postoji pritisak zahteva da budemo zadovoljni, srećni, stabilni, smireni, da ostanemo fokusirani na pozitivne emocije i da uvek vidimo do pola punu čašu. I kad se osećamo grozno, kad želimo da naprosto smrskamo tu čašu o zid, umesto da zamišljamo kako je do pola puna, zbog imperativa pozitivnosti osećamo se duplo gore.
Osećamo da smo neuspešni u onom jedinom što valjda možemo da oblikujemo, na čemu možemo da radimo i da menjamo – a to smo mi sami. Naša nastojanja da budemo bolja osoba padaju u vodu sa pljuskom koji još dugo izaziva talase u našem unutrašnjem jezeru mira.
Svako ko je ikada pokušao da praktikuje pozitivnost, suočio se sa činjenicom da je nemoguće biti pozitivan na silu. To se ne da izgurati na mišiće.
