Od istorije civilizacije očekujemo da bude priča o napretku čovečanstva, od pronalaska vatre, do aviona i tehnoloških čuda, koja svedoče o superiornosti ljudskog uma. Ali to je samo onaj deo priče koji nam se sviđa da slušamo i perspektiva iz koje je prijatno i ohrabrujuće posmatrati čovečanstvo. Monstruozne i krvave detalje radije elegantno zaobilazimo, iako moramo biti slepi i gluvi da ne primetimo kako su se i oni razvili, napredovali i evoluirali zajedno sa ljudskom vrstom. Pre samo nekoliko vekova spaljivanje na lomači je bilo uobičajena praksa u jednoj uređenoj zajednici, a taj deo ogavne priče o razvoju ljudskog uma i duha, sadrži onaj glib predrasuda o ženskosti i ženama, koji još uvek curi iz srednjeg veka u 21. kao da peščani sat istorije radi naopako.
Histerija – neprevaziđena dijagnoza ženskog dela čovečanstva
Osamdesetih godina prošlog veka je počela da izlazi iz upotrebe kao valjda rodno i politički nekorektna, a u međuvremenu su se pojavile i nove dijagnoze, pa je ova prevaziđena. Kao. U dubinama muških umova ta dijagnoza je i dalje jedina relevantna, a jedini lek joj je pojačana kura kuromicinom, jer su žene histerične zato što su nedojebane. Inače, pojam potiče od grčke reči za matericu, pa je zapravo to što smo žene – opremljene za rađanje (a i za višestruke orgazme) – suština naše nedojebanosti, odnosno, histerije. A šta ako je to negde u suštini istina? Devojke, žene, majke, pod hitno pojačajte kuru. Možda se to neće dopasti vašim momcima, muževima i ljubavnicima, ali ako treba da se angažuje dojebnik, zarad duševnog zdravlja, onda je sve drugo manje važno.
